Sanja Čelebićanin sedi za stolom u jednoj beogradskoj sali punoj proizvođača i stručnjaka i govori mirno, ali sa težinom koja se ne može sakriti iza diplomatskog tona. Srbija je, kaže, spremna. Proizvođači su spremni. Laboratorije su spremne. Softver postoji, akcioni plan je predat, objekti su odobreni. A onda dodaje ono što niko u sali ne želi da izgovori naglas — pitanje više nije da li smo sposobni za izvoz u Evropsku uniju, već koliko brzo država može da završi svoj deo posla pre nego što nas komšiluk prestane da prima. Na desetom Poultry Business Forumu, održanom ove jeseni, slika je postala kristalno jasna: srpsko živinarstvo stoji na pragu jednog od najvažnijih prelomnih trenutaka u poslednjih dvadeset godina, a vreme curi.
Crnogorski rok koji niko ne sme da zaboravi
Da bismo razumeli zašto baš sada priča o živinarstvu dobija dramatičan ton, moramo se vratiti nekoliko meseci unazad. Crna Gora, naše tradicionalno tržište na koje se godinama oslanjamo kao na sigurnu luku za viškove, ubrzano se primiče evropskim standardima. Najavljeno je da će od 30. juna 2027. godine ta država prestati da uvozi živinsko meso iz objekata koji se ne nalaze na odgovarajućim listama Evropske unije. Za srpske proizvođače, koji su navikli da Podgoricu tretiraju kao produžetak domaćeg dvorišta, ovo je znak za uzbunu kakav nisu osetili godinama.
Pitanje je mnogo šire od jedne susedne države i jednog datuma. Ceo region se pomera ka Briselu, a Srbija ostaje u sivoj zoni između želja i mogućnosti. Uprava za veterinu je Evropskoj komisiji dostavila obimnu dokumentaciju, ali proces provere ne trči brzinom kojom bi naši živinari voleli. Svaki inspektor pojedinačno mora da potvrdi zdravstveni status jata, a to znači kontrolu Newcastle bolesti, ptičije influence i salmonele na način koji Brisel priznaje za svoje članice.
Brojke koje ne lažu, ali ne zavaravaju
Statistika sa terena, objavljena 1. decembra 2025. godine, govori da u Srbiji ima 14,51 milion komada živine. Na prvi pogled, to zvuči kao solidna brojka, broj sa šestocifrenim ponosom domaće proizvodnje. Ali kada se isti podatak uporedi sa godinom ranije, vidi se pad od 1,8 odsto. A kada se poredi sa decenijskim prosekom od 2015. do 2024. godine, razlika je još drastičnija — 7,3 odsto ispod dugoročnog proseka.
Ovi procenti nisu akademska statistika zatvorena u fiokama ministarstava. To je konkretna razlika između pune štale i prazne, između viška koji se izvozi i viška koji truli u magacinu. Živinari tvrde da proizvodni kapaciteti postoje, da su farme obnovljene, da su objekti modernizovani. Problem nije u njima — problem je u regulatornom okviru koji kasni za potrebama industrije koja diše u evropskom ritmu.
Živinari su u potpunosti spremni. Imamo želju već dugi niz godina da izvozimo na tržište EU, jer smatramo da smo konkurentni — Sanja Čelebićanin, direktorka PU Zajednica živinara
Ova izjava nosi težinu jer iza nje stoje godine prilagođavanja, ulaganja u opremu i edukacije. Ali tehnički uslovi su samo jedna strana medalje. Druga strana je takozvani pasivni nadzor, sistem u kome proizvođači prijavljuju svaku neuobičajenu promenu u uzgoju ili svaki porast smrtnosti. Uprava za veterinu je zajedno sa Naučnim institutom za veterinarstvo razvila softver za objedinjavanje podataka, a referentna laboratorija za salmonelu smeštena je u Novom Sadu. Sve to postoji. Šta nedostaje? Dovoljna analitička obrada podataka za Brisel i popis svih onih malih porodičnih gazdinstava, takozvanog dvorišnog uzgoja, koji drže živinu za sopstvene potrebe, a moraju biti registrovani radi kompletnog monitoringa.
Evropa daje signal, ali ne i ključ
Evropska unija nije ostala nema na sve ovo. Tokom 2024. i 2025. godine, kroz projekat pod nazivom „Poboljšanje kvaliteta živinskog mesa", izdvojeno je 250.000 evra namenjenih podršci Srbiji. To je konkretan novac, ali još konkretnija poruka Delegacije EU — dalji napredak zavisi od aktivnosti nadležnih organa Srbije. Jednostavno rečeno, Brisel kaže: mi smo tu, vi morate da uradite svoj deo posla.
Srbija je već uvrštena na listu u vezi sa novim pravilima o upotrebi antimikrobnih lekova, što predstavlja korak napred. Ali korak napred nije automatsko odobrenje za izvoz svih proizvoda. Između liste i pulta u Grčkoj, Hrvatskoj ili Italiji stoji čitav niz procedura, sertifikata i provera koje ne trpe improvizaciju. Posebno je osetljivo pitanje jaja, jer letnji meseci donose pad potražnje u Srbiji, a upravo tada bi naši proizvođači mogli da snabdevaju mediteranska tržišta gde turizam diže potrošnju. Prošle godine su pojedine članice EU imale problema zbog ptičijeg gripa, potražnja je skočila, a srpski živinari su tu priliku posmatrali sa strane, kao navijači bez ulaznice.
Sejin stav: Ko čeka, taj gubi
Ovde nema mesta za diplomatski optimizam niti za strpljenje koje smo godinama prodavali kao vrlinu. Imam dovoljno godina i ovog posla da znam kako izgleda kada se kaže "biće" a ne bude ništa. Kada vidim da softver postoji, da su laboratorije u Novom Sadu spremne, da su farme modernizovane i da proizvođači ulažu sopstveni novac u prilagođavanje, onda kašnjenje državnih institucija postaje nešto mnogo ozbiljnije od birokratske neefikasnosti — postaje političko pitanje.
Poljoprivreda traži sigurnost, a ne obećanja. Svaki mesec koji prođe bez konačne odluke Brisela znači mesec punih magacina i praznih džepova. Gubitak tržišta Crne Gore bio bi udarac koji bismo osetili mesecima, jer regionalno tržište se polako zatvara, a evropsko ostaje zaključano ključem koji drže birokrate. Našim živinarima ne trebaju tapšanja po ramenu ni uveravanja da "sve ide po planu". Treba im datum, potpis i konkretan rezultat.
Ako propustimo ovaj voz, nećemo imati priliku da čekamo sledeći. Crnogorski rok od 30. juna nije fleksibilan. Briselski inspektori ne rade po srpskom kalendaru. A proizvođači ne mogu da hrane svoje životinje nerealnim očekivanjima. Institucije sada moraju da pokažu da shvataju težinu trenutka — ne sutra, ne sledeće nedelje, već sada.
Izvor: Agro News, 15. septembar 2026.
💬 0 komentara