U svetu agrarne politike gde se velika obećanja često razbiju o tvrdu zemlju njiva, sastanak u ministarstvu može značiti mnogo ili apsolutno ništa. Sredinom septembra 2026. godine, dok je Vlada radila u tehničkom mandatu, desio se jedan od onih razgovora koji bi mogao da promene dinamiku na terenu. Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić seo je za sto sa ljudima koji svakodnevno slušaju muku proizvođača, Miklošom Nađom i Ervinom Kobrehelom iz Saveza agrarnih udruženja Vojvodine. Nije bila reč o protokolarnom rukovanju i fotografisanju za medije, već o dogovoru da se kanali komunikacije ostave otvorenim i nakon isteka trenutnog mandata.
Kontinuitet saradnje u vreme tehničkog mandata
Poljoprivreda ne sme da staje kada se menjaju vlade, a upravo je to bio glavni motiv ovog susreta u Beogradu. Dragan Glamočić se nalazi u osetljivoj poziciji ministra u tehničkom mandatu, što obično znači da se velike reforme zamrzavaju do novih izbora. Ipak, insistiranje na redovnoj razmeni informacija sa Savezom agrarnih udruženja Vojvodine pokazuje svest da sezonski poslovi ne trpe birokratske pauze. Istorijski gledano, odnos ministarstva i udruženja često je bio hladan, svođen na formalne dopise koji završavaju u fiokama zaborava. Ovaj put, naglasak je stavljen na model saradnje koji bi trebalo da posluži kao primer i za druge organizacije proizvođača širom Srbije. Cilj je bio jasan — sagledavanje stvarnog stanja na terenu kroz ljude koji tamo svakodnevno borave, a ne kroz izveštaje pisane iz klimatizovanih kancelarija.
Brojke koje govore o kapacitetu organizacije
Kada se zaviri u strukturu Saveza agrarnih udruženja Vojvodine, vide se brojke koje opravdavaju njihovu težinu u pregovorima. Ova organizacija okuplja tačno 67 udruženja, što predstavlja značajnu mrežu pokrivenosti na severu naše zemlje. Iza tih udruženja stoji oko 7.500 poljoprivrednika, što je ozbiljan broj glasova koji se ne može ignorisati u bilo kojoj agrarnoj politici. Ono što je možda najvažnije za praktičan rad jeste podatak da je u neposrednom radu sa proizvođačima profesionalno angažovano 20 savetodavaca. Ovi ljudi su most između zakonskih regulativa i primene u štali ili na njivi. Dogovoreno je da ministarstvo i Savez nastave da redovno sarađuju, jer bez povratne informacije iz prve ruke, mere podrške često promaše cilj. Glamočić je ovom prilikom podsetio na svoje korene u ovoj problematici i dugogodišnje poznanstvo sa akterima.
Sa Savezom agrarnih udruženja Vojvodine imam kontinuiranu i dobru saradnju, koja datira još iz perioda kada sam bio savetnik predsednika Aleksandra Vučića. Ovo udruženje predstavlja dobar primer organizovanog delovanja i zastupanja interesa poljoprivrednih proizvođača. Želimo da imamo pouzdane partnere na terenu sa kojima možemo otvoreno da razgovaramo i zajednički radimo u interesu naših poljoprivrednika — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede
Ova izjava nosi težinu jer dolazi od čoveka koji poznaje mehanizme vlasti iznutra. Glamočić je istakao da su neposredna i redovna komunikacija sa poljoprivrednicima i predstavnicima udruženja kojima pripadaju, od velikog značaja za sagledavanje stanja na terenu i dalje unapređenje mera podrške. Poruka je poslata, sada je na redu realizacija koja će pokazati da li su reči imale pokriće.
Šta 20 savetnika znači za realnost na terenu
Ovde dolazimo do suštine koja boli svakog ozbiljnog posmatrača agrara. Ako podelimo 7.500 poljoprivrednika na 20 savetodavaca, dolazimo do brojke od 375 gazdinstava po jednom stručnjaku. U teoriji, to zvuči kao održiv odnos, ali svako ko je bio u ataru zna da jedan savetnik ne može da stigne na svaku njivu kada krene sezona pripreme ili setve. Ipak, činjenica da postoji 20 profesionalno angažovanih ljudi je korak ispred mnogih drugih regiona gde proizvođači nemaju nikakvu stručnu podršku osim prodavaca inputa. Vojvodina je oduvek bila specifična zbog krupnijih poseda i veće organizovanosti, pa je logično da ovakav model prvo zaživi ovde. Problem srpske poljoprivrede nije u nedostatku zakona, već u nedostatku ljudi koji će ta zakonska rešenja objasniti onome ko drži plug. Ako Ministarstvo poljoprivrede zaista želi pouzdane partnere, onda mora da razume da partnerstvo podrazumeva i resurse, a ne samo sastanke.
Najava da će se ovaj model saradnje podsticati i u komunikaciji sa drugim udruženjima poljoprivrednih proizvođača deluje ambiciozno. Da li će Centralni savez ili udruženja iz Šumadije i Južne Srbije imati isti tretman i iste kapacitete za saradnju, ostaje da se vidi. Tehnički mandat vlade obično donosi stagnaciju, ali dogovor o razmeni informacija je nešto što ne košta budžet, a može da spreči velike greške. Poljoprivrednici ne traže mnogo, traže da ih neko sluša pre nego što potpiše uredbu. Glamočićev poziv na otvoren razgovor je dobar početak, ali poljoprivreda se ne meri rečima već prinosom i cenom na kraju sezone.
Poverenje se gradi polako, a gubi brzo
Na kraju svega, ostaje utisak da je ovaj sastanak više nego protokolarna obaveza, ali da pravi test tek sledi. Brojke od 67 udruženja i 7.500 članova su impresivne, ali one su samo potencijal koji se mora iskoristiti. Ako savetodavci Saveza budu imali direktan kanal do ministra, to može da skrati vreme reakcije na probleme poput suše, mraza ili naglih promena otkupnih cena. Srbija ne sme da dozvoli da joj poljoprivreda bude talac političkih ciklusa, jer zemlja ne bira vreme setve po izbornom kalendaru. Dogovor iz septembra 2026. godine treba da bude temelj, a ne uspomena na još jedan sastanak u nizu. Reči su jeftine, a hleb skup, i samo rezultati na tanjiru i u džepu proizvođača mogu da potvrde da je ovo partnerstvo bilo stvarno.
Izvor: AgroFin, 17. septembar 2026.
💬 0 komentara