Kada poljoprivrednik uloži stotine hiljada evra u nabavku modernog traktora, legitimno je očekivati da uz ključeve dobije i kompletno znanje potrebno za eksploataciju te mašine do poslednjeg atoma snage. Nažalost, realnost u srpskom agraru često govori drugačije. Upravo ovaj gorući paradoks moderne poljoprivrede bio je centralna tema najnovijeg izdanja AgroCast podkasta, emitovanog 18. septembra 2026. godine. Gosti nisu bili ljudi koji pričaju napamet, već praktičari sa njivom pod nogama, Slavko Ilić i Svetozar Šijačić. Oni su ukazali na sistemski problem koji polako postaje skuplji i bolniji od same cene goriva.
Jaz između tehnološkog skoka i obuke operatera
Poljoprivreda Srbije se nalazi na kritičnoj prekretnici gde tehnološki skokovi više ne prate tempo obuke ljudskog resursa. Pre dvadeset godina, dobar majstor je bio vredniji od nove mašine, dok danas imamo situaciju da mašina preuzima posao mnogih ruku, ali niko ne zna da je programira kako treba. Istorijski gledano, mehanizacija je uvek bila simbol napretka, ali samo ako je ruka koja upravlja njome spremna za izazove. Danas se dešava da proizvođači nude sisteme koji zahtevaju inženjersko znanje, a obuke se svode na kratke prezentacije u hotelskim salama.
Ovo nije samo problem pojedinca, već sistemski propust koji koči razvoj celog sektora. Ako ne uskladimo kapacitete mašina sa kapacitetima operatora, gubimo novac i vreme. Poljoprivrednici su svesni da tehnologija nije igračka, već alat koji mora da donese profit. Bez adekvatne edukacije, najskuplja precizna poljoprivreda postaje samo skupa dekoracija na njivi koja ne donosi povrat investicije.
Ekosistem partnera i podrška tržišta
Slavko Ilić i Svetozar Šijačić nisu slučajni sagovornici, već stručnjaci sa bogatim iskustvom u oblasti poljoprivredne mehanizacije i primene inovativnih tehnologija na svojim gazdinstvima. Oni predstavljaju onaj deo struke koji je već prešao put od klasične obrade do preciznog zemljoradništva. Njihovo učešće u podkastu daje težinu celoj priči, jer ne prenose tračeve, već iskustvo sa terena. Podršku ovakvim inicijativama daju i ključni igrači na tržištu koji su prepoznati kao partneri AgroCasta, što govori o širini problema koji se pokriva.
Spisak partnera obuhvata sve segmente proizvodnje, od hemije do softvera. Galenika Fitofarmacija je najveći domaći proizvođač sredstava za zaštitu bilja, što znači da je hemijski tretman i dalje stub proizvodnje. STIHL je najprodavaniji svetski brend motornih testera, dok Agropanonka kao jedan od lidera u agrarnoj industriji uvozi Belarus i Mahindra traktore. Biofor System proizvodi inovativne mikrobiološke proizvode, što pokazuje da se pažnja okreće i biologiji tla. Livona doo se bavi inovativnim tehnologijama u oblasti GIS, geodezije, precizne poljoprivrede i bespilotnih sistema, što je direktno vezano za temu napredne mehanizacije. Plattner doo je ekskluzivni distributer ExxonMobil maziva, čime se zatvara krug održavanja mašina. Ovaj spoj kompanija pokazuje da se oko jednog stola nalaze predstavnici hemije, mehanike, biologije i digitalnih tehnologija.
"Mašine su sve naprednije, a obuke sve kraće" — Slavko Ilić i Svetozar Šijačić, gosti AgroCast podkasta
Ekonomski rizik needukovanog upravljanja tehnologijom
Kada se pogleda lista partnera, vidi se da industrija nudi sve što je potrebno za modernizaciju, ali nedostaje karika u lancu koja se zove čovek. Precizna poljoprivreda zahteva razumevanje podataka, a ne samo gledanje u ekran monitora u kabini. Ako obuka traje kraće od vremena potrebnog da se mašina zagreje, nešto ozbiljno ne valja u sistemu. Poljoprivrednik koji uloži sredstva u GIS sisteme ili bespilotne letelice mora imati sigurnost da će taj alat raditi punim kapacitetom.
Rizik od pogrešne primene tehnologije je veliki, jer greška u programu može koštati više od greške u setvi. Proizvođači maziva i traktora rade svoj posao, ali krajnji korisnik ostaje prepušten sam sebi nakon kupovine. U Srbiji se često dešava da se skupa oprema koristi na pola mogućnosti jer nema ko da je optimizuje. Ovo nije kritika na račun proizvođača, već apel za ozbiljniji pristup edukaciji kako bi se izbegli finansijski gubici.
Znanje kao jedino gorivo koje ne poskupljuje
Suština problema leži u tome što se tehnologija prodaje kao rešenje za sve probleme, a znanje se tretira kao dodatak koji košta vreme. Poljoprivreda Srbije ne sme da dozvoli da nam njive postanu poligon za skupe eksperimente bez pokrića u znanju. Partneri poput Livone i Galenike imaju resurse da pomognu, ali je potrebno da se edukacija stavi u prvi plan prodajnog procesa. Ne može se očekivati da proizvođač bude i agronom i IT stručnjak i mehaničar odjednom.
Ovo što govore Ilić i Šijačić treba da zazvoni kao alarm u udruženjima i ministarstvu. Ako nastavimo ovim tempom, imaćemo najmodernije traktore sa najlošijim prinosima jer niko ne zna da ih iskoristi. Investicija u glavu je jedina koja se ne amortizuje, za razliku od čelika koji hrđa. Moramo prestati da merimo uspeh samo po konjskim snagama i početi da merimo po znanju u glavama. Na kraju dana, nijedan traktor ne vozi sam sebe, bez obzira na to koliko autopilota ima u sebi. Tehnologija je sluga, a ne gospodar, i to ne smemo zaboraviti dok jurimo za novitetima.
Izvor: Poljoprivredne Novosti, 18. septembar 2026.
💬 0 komentara