Borovnica sa hiljadu metara: kako Trgovište pokušava da ukroti tržište iznad oblaka

Negde između oblaka i šume, na nadmorskoj visini gde se vazduh već proređuje, Slađan Jovanović iz Gornje Trnice upravo završava ono što je pre pet meseci počeo da sadi u glavi. Berba borovnice na imanju od pola hektara ulazi u poslednju fazu, a u selima oko Trgovišta to je uvek više od poljoprivredne sezone. To je pitanje ko ostaje, ko odustaje i koliko vredi trud kad ga tržište ne prepozna.

Kad te priroda pozove, a tržište čeka

Trgovište nije mesto koje se pominje u godišnjim izveštajima o rekordnim prinosima. Ova opština na samom jugoistoku Srbije živi sporo, ali upravo ta sporost postaje vrednost. Nadmorska visina od oko hiljadu metara stvara mikroklimu kakva se ne može kupiti ni jednim evrom subvencije, a Jovanović je to prepoznao pre nego što su trendovi o zdravoj hrani postali popularni na društvenim mrežama. U neposrednoj blizini njegovog imanja rastu stabljike divlje borovnice, što je za svakog iskusnog voćara prvi znak da je zemljište prirodno kiselo. To znači da se ne mora trošiti na veštačko zakiseljavanje tresetom, trošak koji u nižim krajevima Srbije pojede znatan deo profita pre nego što prva bobica sazri.

Pčinjski okrug nije Vojvodina, a razlika se ne meri samo u nadmorskoj visini. Ovde ne postoje veliki sistemi za navodnjavanje koji pokrivaju stotine hektara, niti institucionalni otkupljivači koji kombajnima ulaze u njive. Zato je Jovanović morao sam da investira u sistem kap po kap i podigne protivgradnu mrežu, jer u brdskim predelima jedan grad može da obriše celogodišnji rad za petnaest minuta. Ko to ne razume, ne razume ni zašto ovi krajevi godinama gube stanovništvo.

Heroji tišine i brojke koje govore sve

Priča o borovnici u ovom kraju nije počela juče. Godine 2013. osnovano je udruženje „Pčinjska borovnica“ sa 22 člana, ambicioznim planom da se Trgovište brendira kao srpska prestonica ovog voća. Ideja je bila dobra, možda i previše dobra za uslove koji su je okruživali. Danas je broj aktivnih članova znatno manji, a razlozi za to nisu tajna. Voćarstvo nije posao za one koji traže brz povrat uloženog, a u ovom delu Srbije ne postoji druga sigurnosna mreža koja bi pokrila godinu lošeg roda.

Jovanović je preživeo jer je diversifikovao proizvodnju. Pored borovnice, na imanju se gaje šljive, sakupljaju šumski plodovi, a šipurak se pretvara u marmeladu pre nego što napusti gazdinstvo. To nije romantizacija ruralnog života, to je puka računica. Kad jedna kultura podbaci, druga pokrije gubitke, a domaćinstvo opstane još jednu sezonu. Ali takva strategija zahteva čoveka koji je svaki dan na imanju, što je u 21. veku postalo pravo malo čudo.

\n

Naša borovnica uspeva u prirodnim uslovima, odgovara zemlja, imamo uštedu na kupovini treseta i tim drugim zakiseljavanjima zemljišta, jer ovde je u blizini divlja borovnica, koja je sve traženija na tržištu — Slađan Jovanović, proizvođač iz Gornje Trnice

\n

Ova rečenica sadrži više istine o srpskoj poljoprivredi nego što to mnoge strategije ministarstava sadrže na stotinama strana. „Divlja“ je danas postala tržišna vrednost, jer potrošači u Beogradu, Zagrebu ili Minhenu traže hranu koja dolazi iz sredine u koju čovek nije značajno intervenisao. Trgovište to ima. Pitanje je samo kako to naplatiti.

Ono što statistika ne pokazuje

Tu dolazimo do problema koji je veći od bilo koje sorte ili tehnologije. Kada proizvodite vrhunsku borovnicu na hiljadu metara visine, a zatim je treba dopremiti svežu do velikih gradova, logistika postaje glavni neprijatelj. Putevi su loši, hladnjača nema dovoljno, a otkupljivači iz nižih krajeva nameću cene koje pokrivaju njihovu maržu, a ne trud proizvođača. Jovanović i njegovi susedi zato često završavaju na lokalnim pijacama ili u direktnoj prodaji poznanicima, što je tržište premalo da bi se od njega moglo živeti cele godine.

Ono što me posebno nervira kao novinara koji prati agrar jeste činjenica da država godinama priča o subvencijama za voćarstvo, a na terenu vidim da se najvažnija ulaganja i dalje finansiraju iz džepa seljaka. Navodnjavanje, protivgradna zaštita, sadnice, ambalaža za transport. Sve to plaća čovek koji je već platio zemlju, vodu i sopstveni rad. Onda se u javnosti pojavi brojka o isplaćenim subvencijama i svi tapšu po ramenu, a niko ne pita koliko je gazdinstava u međuvremenu zatvoreno.

Lekcija iz Gornje Trnice

Ono što se dešava u ovom selu nije izolovani slučaj, to je slika cele Srbije u malom. Imamo zemlju, imamo visinu, imamo čist vazduh i prirodnu kiselost zemljišta. Nemamo sistemsku podršku koja bi sve to pretvorila u stabilan prihod za stotine porodica. Trgovište može da proizvede borovnicu koja bi na zapadnoevropskom tržištu stajala dvostruko više nego srpska prosečna cena, ali dok ne rešimo puteve, hladnjače i organizovan otkup, ostaćemo na pričama o tome kako je sve moglo da bude drugačije.

Proizvođači poput Slađana Jovanovića nisu statistička greška niti nostalgični ostaci prošlosti. Oni su dokaz da se na srpskom selu može živeti od pametne poljoprivrede, ali samo ako im se ne oduzme svaki evro marže pre nego što uberu prvi plod. Ako nestane ovih ljudi, nestaće i ono što nam je najvrednije na tržištu hrane. Poreklo, čistoća i priča koja se ne može fabrički proizvesti.

Izvor: AgroFin, 20. septembar 2026.