Rekordni izvoz voća: Srbija zaradila preko 807 miliona evra u 2025. godini

Kada se na kraju godine sabere konačan račun, retko koja grana srpske poljoprivrede može da se pohvali tako stabilnim i kontinuiranim prilivom deviza kao što to čini sektor voćarstva. Najnoviji podaci za dve hiljade dvadeset petu godinu pokazuju da su naši proizvođači uspeli da izvezu ukupno 287.056 tona voća, čime je premašena vrednost od preko 807 miliona evra. Ovaj rast od 8,6% u odnosu na prethodni period nije samo suva statistika za birokrate u ministarstvu, već jasan dokaz da se zemlja ipak može osloniti na svoje plodno tlo i tradicionalno znanje. Informacije koje su potvrdile relevantne institucije odjeknule su vestima širom zemlje, potvrđujući ono što se već mesecima šuška po hladnjačama i otkupnim mestima od Šumadije do Pčinja.

Stabilnost usred globalnih promena

Ovakvi impresivni rezultati dolaze u trenutku kada globalno tržište prolazi kroz značajne transformacije i kada su lanci snabdevanja često prekidani zbog geopolitičkih tenzija i nestabilnosti. Istorijski gledano, srpsko voćarstvo je uvek bilo izvozno orijentisano, ali zavisnost od jednog ili dva tržišta često je pravila ozbiljne probleme proizvođačima u prošlosti. Sadašnja diversifikacija pokazuje da se polako, ali sigurno, gradila otpornost sektora na spoljne šokove koji bi ranije mogli da ugroze celu sezonu. Nije lako održati rast u uslovima kada su inputi skuplji, a radna snaga sve deficitarnija na selu, što govori o velikom trudu koji ulažu domaćini.

Zato ovi podaci za dve hiljade dvadeset petu godinu imaju težinu mnogo veću od samog novca koji je zarađen. Oni govore o tome da su domaćini uspeli da se prilagode zahtevima kupaca koji postaju sve probirljiviji po pitanju kvaliteta i standarda. Kontekst u kojem se ovo dešava ukazuje na to da poljoprivreda postaje jedan od retkih stubova ekonomske stabilnosti koji ne zavisi isključivo od stranih investicija ili kredita. Ipak, iza ovih krupnih brojki stoje pojedinačna domaćinstva koja se bore sa vremenskim nepogodama i promenljivim otkupnim cenama tokom sezone, često ne videći direktnu korist od makroekonomskog uspeha.

Koje voće donosi najviše deviza

Najveći deo zarade donosi malina, koju u narodu s pravom zovu crveno zlato jer Srbija konstantno ostaje među prve tri zemlje u svetu po proizvodnji. Najveći deo ove robe izvozi se u zamrznutom stanju, pri čemu su glavna tržišta zemlje Evropske unije, pre svega Nemačka i Francuska. Međutim, kontejneri sa našom malinom putuju mnogo dalje, stižući čak do Sjedinjenih Američkih Država i Australije, što govori o priznatom kvalitetu srpskog voća na svim kontinentima.

Pored maline, borovnica beleži stalan rast potražnje na zapadnoevropskom tržištu zbog visokog kvaliteta i rane sezone dospevanja u odnosu na ostatak Evrope. Količinski najizvoženije sveže voće iz Srbije je jabuka, koja polako pronalazi put do egzotičnijih destinacija. Osim tradicionalnog tržišta Rusije, srpska jabuka se sve više traži na Bliskom istoku, u Indiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ovaj pomak ka Aziji i Arabiji je strateški važan jer smanjuje pritisak ukoliko dođe do zatvaranja granica na zapadu ili severu.

Srbija je i među vodećim izvoznicima višanja u Evropi, gde najveći deo izvoza čini zamrznuta višnja bez koštice. Ovu robu masovno kupuju industrije u Nemačkoj, Francuskoj i Rusiji za potrebe prerade. I, svakako, tu je i šljiva koja se traži kako sveža za tržište Evropske unije, tako i sušena šljiva po kojoj je Srbija tradicionalno prepoznatljiva. Svaka od ovih kultura ima svoju specifičnu nišu i zahteva drugačiji pristup gajenju i plasmanu na tržište.

\n

Ovo nije samo statistika, ovo su sudbine hiljada domaćinstava koja žive od ovog posla — analitičari agrarnog sektora

\n

Izazovi za proizvođače na terenu

Kada se pogleda iz ugla čoveka koji drži motiku i gleda u nebo, ovi milioni zvuče daleko i nedostižno. Za prosečnog voćara u Srbiji, rast izvoza od 8,6% znači malo ako se ne odrazi na otkupnu cenu koju dobija na kapiji imanja. Često se dešava da izvozni rezultati budu sjajni, dok proizvođač jedva pokriva troškove berbe i zaštite zasada. Problem leži u tome što još uvek nemamo dovoljno domaće prerade koja bi zadržala veću dodatu vrednost unutar granica naše zemlje, umesto da se sirovina izvozi.

Oslanjanje na izvoz svežeg i zamrznutog voća nas čini ranjivim na promene kursa evra i carinske politike zemalja uvoznica. Ako Nemačka ili Francuska promene standarde ili uvedu nove takse, naši proizvođači maline i borovnice mogu osetiti direktnu štetu. Zato je diversifikacija tržišta prema Indiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima korak u pravom smeru, ali on zahteva vreme i stabilne diplomatske odnose. Ne smemo zaboraviti ni Rusiju, koja ostaje ključni partner za jabuku, uprkos svim političkim turbulencijama u regionu.

Potrebno je da se država više fokusira na subvencije za podizanje novih zasada onih vrsta koje imaju najveću potražnju, umesto na generičku pomoć po hektaru. Takođe, ulaganje u hladnjače i pakovanje na nivou zadruga bi omogućilo seljacima da budu ti koji diktiraju cenu, a ne da je samo prihvataju. Bez jakog organizovanja u zadruge, mali proizvođač će uvek biti najslabija karika u lancu koji završava u supermarketima u Minhenu ili Parizu.

Put ka održivoj budućnosti agrara

Na kraju, ovi podaci iz dve hiljade dvadeset pete godine treba da posluže kao temelj za planiranje narednih sezona, a ne samo kao povod za kratkotrajno slavlje. Srbija ima potencijal da bude voćna sila, ali taj potencijal se mora graditi na znanju, tehnologiji i fer odnosu prema onima koji rade najteži posao. Novac od izvoza mora da se vrati na selo kako bi mladi ljudi videli šansu u ostanku na svojim imanjima i kako bi ruralni razvoj postao stvarnost.

Ako ne uspemo da valorizujemo ovaj rast kroz bolje uslove za proizvođače, brojke će ostati samo mrtvo slovo na papiru. Pravi uspeh se ne meri samo tonama koje napuste granicu, već kvalitetom života onih koji su to voće proizveli.

Izvor: AgroFin, 22. septembar 2026.