Dok kalendar pokazuje kraj septembra 2026. godine, vazduh u pančevačkim voćnjacima težak je od mirisa zrelih plodova, ali iza te idilične slike krije se ozbiljna računica koju svaki proizvođač mora da reši pre zime. Berba je u punom jeku, a priroda je ove godine odlučila da nagradi trud uprkos strahovanjima od suše. Ono što je počelo kao sezona puna neizvesnosti, polako se pretvara u jednu od tri najbolje godine za voćare u poslednje dve decenije, što je podatak koji istovremeno raduje i obavezuje. Uspeh na terenu sada zahteva mudrost na tržištu, jer količina sama po sebi ne garantuje profit.
Vremenska nepogoda koja se pretvorila u blagoslov
Početak vegetacionog perioda obeležile su brige da će visoke temperature i manjak vlage drastično umanjiti prinose. Međutim, realnost na terenu demantovala je pesimistične prognoze, pa tako ni velika suša nije uspela da smanji rod u ključnim proizvodnim rejonima. Naprotiv, u pojedinim voćnjacima desio se fenomen preroda, gde je stablo dalo toliko plodova da su grane popuštale pod težinom, a sama jabuka ostajala sitnija nego što je standard za prvu klasu.
Ovakav scenario stvara specifičan izazov za proizvođače koji moraju da balansiraju između količine i kvaliteta. Iako bolesti nisu zabeležene u značajnom obimu, što je retka sreća u današnje vreme, preobilje roda zahteva brzu i organizovanu reakciju. Iskusni berači sada rade punim kapacitetom, jer im svežije vreme koje je stiglo krajem septembra odgovara da efikasno odrade svoj posao bez prevelikog stresa za biljku i plod. Logistika prikupljanja postaje jednako važna kao i sama nega tokom godine.
Ekonomija gazdinstva Kutanjac i državni preseci
Konkretan primer kako se nositi sa ovakvom situacijom daje domaćinstvo Kutanjac iz Pančeva, koje na površini od četiri i po hektara gaji četiri različite vrste jabuka. Njihova očekivanja za ovu sezonu su konkretna i merljiva, planiraju da uberu oko sto trideset pet tona kvalitetnog roda. Ovaj primer iz prakse preslikava se na nivo cele države, gde se ukupna proizvodnja jabuka u Srbiji procenjuje na oko 350.000 tona.
Tržišne cene trenutno variraju u zavisnosti od kanala prodaje, što direktno utiče na profitnu marginu gazdinstava. Jabuka se trenutno na veliko prodaje za pedeset dinara po kilogramu, dok kupci na malo plaćaju sedamdeset dinara. Postoji i treća kategorija, industrijska jabuka, koja se otkupljuje za svega dvadeset dinara, što je cena koja jedva pokriva osnovne troškove proizvodnje. Ključna prednost koju imaju ozbiljniji proizvođači jeste infrastruktura za skladištenje. Porodica Kutanjac poseduje savremenu hladnjaču kapaciteta od 2500 tona koja koristi pametnu tehnologiju svežeg čuvanja. Ova mogućnost im dozvoljava da ne reaguju panično na trenutne otkupne cene, već da planiraju prodaju u fazama.
Imamo dovoljno kvalitetnog voća i za izvoz, ali trenutno je manja potražnja kupaca, pa nećemo žuriti sa prodajom jer možemo da sačekamo zimski period i bolju cenu — Predstavnici porodice Kutanjac, proizvođači jabuka
Ovakav stav pokazuje da se poljoprivreda polako profesionalizuje, gde se vreme prodaje planira isto tako precizno kao i vreme setve.
Strategija čekanja naspram brzog novca
Izlazak na tržište sa količinom od 350.000 tona jabuka stvara pritisak na otkupljivače, ali otvara i vrata za izvoz ako se kvalitet održi. Činjenica da je ovo jedna od tri najbolje sezone u poslednjih dvadeset godina govori o potencijalu Srbije da bude regionalni lider, ali samo pod uslovom da se roba ne prodaje bagatelno odmah po branju. Razlika između veleprodajne i maloprodajne cene od dvadeset dinara po kilogramu pokazuje prostor za manipulaciju u lancu snabdevanja koji proizvođači moraju da nauče da kontrolišu.
Investicija u hladnjače i pametnu tehnologiju skladištenja postaje imperativ, a ne luksuz. Mogućnost da se 2500 tona robe sačuva u kontrolisanim uslovima daje proizvođaču pregovaračku moć koju ranije nije imao. Ako se svi veći igrači odluče na strategiju čekanja, ponuda na tržištu će se smanjiti tokom jeseni, što bi moglo da stabilizuje ili podigne cene pred novogodišnje praznike kada je potražnja najveća. Ipak, rizik od preroda i sitnijeg ploda ostaje problem koji može da svede kategoriju voća na industrijsku klasu. To znači da će neki proizvođači, uprkos velikom rodu, zaraditi manje jer će morati da prihvate otkupnu cenu od dvadeset dinara. Ovde se jasno vidi da količina nije jedini faktor uspeha, već kalibar ploda i sposobnost da se on sačuva do momenta kada tržište traži baš takav kvalitet.
Na kraju dana, sve se svodi na sposobnost proizvođača da odoli pritisku brzog novca. Srbija ima rod, ima tehnologiju i ima ljude koji znaju posao, ali tržište ne prašta nestrpljenje. Oni koji budu imali hrabrosti da sačekaju zimu, mogli bi da naplate svoj trud onako kako zaslužuje, dok će žurba verovatno doneti samo razočarenje na kraju sezone. Profesionalizacija agrara ne meri se samo prinosom po hektaru, već i sposobnošću da se taj prinos unovči u pravom trenutku.
Izvor: AgroFin, 24. septembar 2026.
💬 0 komentara