Dok irsko predsedavanje pakuje kofere za decembarski samit, u Briselu se još uvek ne zna ko sme da napiše reč „evropski" na svojoj ambalaži. Za srpskog malinara iz ariljskog kraja ili voćara iz čačanskog okruga ta reč zvuči daleko — sve dok ne shvati da od nje zavisi da li će mu otkupljivač sledeće sezone ponuditi evro i po ili evro i pet centi po kilogramu. Zakon o industrijskom ubrzanju, koji se upravo lomi između Saveta EU i Evropskog parlamenta, nije priča samo o baterijama za električna vozila. On u sebi nosi i definiciju „evropskog porekla" — a ta definicija sutra će se primenjivati na javne nabavke hrane i na sve poljoprivredne subvencije država članica.
Dvadeset sedam kuhinja i jedna etiketa
Cela rasprava počela je iz prostog razloga — Brisel je hteo da svojim javnim novcem podstiče proizvodnju na kontinentu i smanji zavisnost od Kine. Zvuči logično, ali problem nastaje kod prve rečenice: ko je to zapravo „svoj". Dok Francuska traži da etiketu „Made in Europe" mogu da nose isključivo firme iz svih dvadeset sedam članica, Nemačka u Brisel šalje potpuno drugačiju poruku — i predlaže širi koncept „Made with Europe", u koji bi ušli Norveška, Island, Lihtenštajn, Švajcarska i čak Velika Britanija.
Berlin se vodi surovom ekonomskom računicom. Nemačka industrija je toliko ukorenjena u međunarodne lance snabdevanja da bi preoštra pravila presekla žile sopstvenoj proizvodnji. To posebno važi za automobilski sektor, koji već gubi trku u Kini pred naletom domaćih konkurenata.
„Ovo nije pitanje patriotizma, ovo je pitanje lanaca snabdevanja. Ako sutra zatvorimo vrata saveznicima, Kina će ih otvoriti za nas — i to ne na našim uslovima." — iz krugova nemačkog saveznog ministarstva privrede
Poljska i niz drugih zemalja istovremeno upozoravaju da je prerano govoriti o konačnom spisku država koje će biti uključene. Irsko predsedavanje nada se dogovoru do decembra, ali pojedini diplomati već najavljuju višemesečnu pat poziciju. Evropska komisija u međuvremenu pakuje kompromis — početni spisak širok, ali sa mogućnošću da se pojedine države vremenom izbace. Reč „fleksibilno" u briselskom žargonu znači da će se lista menjati iz godine u godinu, zavisno od većine u Savetu.
Maroko, Turska i strah od kineskog zaobilaska
Nijedna zemlja ne govori tako glasno kao Španija. Madrid traži da se strogo ograniči mogućnost da strane kompanije otvore pogone u Maroku ili Turskoj — i potom automatski uživaju evropske pogodnosti. Strah je konkretan i razumljiv: ako kineski proizvođač postavi fabriku u severnoj Africi i pod određenim uslovima dobije status „evropskog" partnera, cela priča o strateškoj autonomiji pada u vodu.
Britanija je istovremeno postala posebno osetljiv test-slučaj. Francuska jasno poručuje da London, koji je izašao iz Unije, ne može automatski da uživa iste pogodnosti kao dvadeset sedam članica. Nemačka i neke nordijske zemlje zagovaraju uključivanje pod uslovom uzajamnosti. London za sada pakuje bilateralne razgovore sa Briselom, ali ishoda još nema. Britanski zvaničnici strahuju da bi njihove kompanije mogle biti izostavljene iz evropskih javnih nabavki u oblastima električnih vozila i čistih tehnologija — i zato guraju novi sporazum.
Šta sve ovo znači za malinare i voćare u Srbiji
Srbija, formalno, za ovim stolom ne sedi. Ali posledice će je stići brže nego što se očekuje. Srbija je kandidat za članstvo u EU, ima niz bilateralnih sporazuma sa Unijom i svake godine izvozi poljoprivredne proizvode na to tržište u vrednosti od više stotina miliona evra. Poglavito u sektorima voća, povrća i prerađevina — tačno onim sektorima u kojima Srbija decenijama gradi konkurentsku prednost, od ariljske maline do jabuke iz čačanskog kraja.
Ako Brisel usvoji širi nemački model, postoji šansa da srpski proizvođači budu tretirani kao bliski partneri i zadrže pristup tržištu pod povoljnijim uslovima. Ako prevlada francuski model — što je danas izglednije — Srbija ostaje u kategoriji trećih zemalja. To konkretno znači strože kontrole porekla, manje subvencija, duže carinske procedure i, na kraju, niže otkupne cene za srpskog proizvođača. Jer će domaći evropski proizvođači kod svojih vlada imati jasnu institucionalnu prednost.
„Srpsko voće na berlinskim policama nema pasoš koji se menja u Briselu svakih šest meseci. Ali cena koju seljak dobije na otkupnoj stanici — ima." — agroekonomski analitičar iz Beograda
Poljoprivredna udruženja u Srbiji već su upozorila nadležne da bi Brisel trebalo pažljivije da sluša kandidate za članstvo dok oblikuje ovakve regulative. Hoće li ih Brisel zaista čuti — to je već drugo pitanje.
Dok se u Briselu dogovara, sezona ne čeka
Za srpskog seljaka na terenu cela ova priča izgleda apstraktno — dok ne prestane da bude. Sezona branja jabuka, malina i kupina ne čeka briselske kompromise. Ako pregovori potraju do proleća, kako pojedini analitičari predviđaju, srpski izvoznici će celu narednu godinu raditi po starim pravilima, ali sa sve manje izvesnosti da će ta pravila važiti i za sledeću berbu.
Ovo je trenutak u kome se najjasnije vidi koliko je naša poljoprivreda zapravo zavisna od odluka koje se donose stotinama kilometara od njive. Briselska etiketa „Made in Europe" danas deluje kao daleka birokratska igrarija. Sutra će biti razlika između toga da li srpska jabuka na nemačkoj veletržnici ide po petnaest ili po dvadeset centi po kilogramu. A ta razlika miriše na hleb, ne na debatu u Savetu.
Srbija u ovoj priči, zasad, nije akter — samo tema o kojoj se drugi dogovaraju. Ako se do decembra ne postigne kompromis, ta tema će nas sve skupo koštati. I poljoprivrednike na jugu Srbije, i potrošače u Berlinu koji ne znaju da je njihova korpa voća zapravo predmet briselskog spora.
Izvor: Biznis.rs, 25. septembar 2026.
💬 0 komentara