Kad ujutru u prodavnici podignete pakovanje pilećeg filea ili isečete veknu hleba, velika je šansa da držite u ruci proizvod čiji je vlasnik — firma iz Ljubljane. Dve milijarde i dvesta miliona evra slovenačkog kapitala u Srbiji do kraja juna pretvorilo je našu zemlju u drugo najveće investiciono tržište Ljubljane, odmah iza Zagreba. Ali ova brojka, koja izgleda kao još jedna statistika u poslovnim rubrikama, krije nešto što poljoprivrednici Srbije osećaju svaki dan, a o čemu se ne govori dovoljno. Negde oko polovine je finansijski sektor, ali druga polovina hrani Srbe. Doslovno — od žitarica u silosu do vekne na stolu.
Koreni koji datiraju pre granica
Ova ekonomska simbioza nije nikakva novina. Triglav je osiguravajući zavod u Srbiji osnovao još 1972. godine, u vreme kad granica između Beograda i Ljubljane nije ni postojala na isti način kao danas. Kompanija se 1990. osamostalila pod imenom Kopaonik, da bi je slovenačka matica ponovo preuzela 2006. Danas ta grupacija drži mesto među pet najvećih osiguranja u Srbiji, sa kapitalom od trideset šest miliona evra.
Istu putanju — integracija, razdvajanje, ponovno spajanje — ponovili su i drugi. Samo kriza odlučuje ko ostaje slovenački, a ko prelazi u treće ruke. Merkator, nekada jedna od najvrednijih slovenačkih investicija u Srbiji, čija je vrednost na vrhuncu iznosila oko petsto miliona evra, prešao je iz slovenačkog u hrvatsko vlasništvo Agrokora, potom Fortenove, da bi ga ovog meseca kupila domaća Alta Retail. Krug se zatvorio. Ali pitanje je šta ta kružna putanja znači za srpskog poljoprivrednog proizvođača koji je celo to vreme isporučivao robu, otvarao pult, primao platu.
Gde novac zapravo leži — i šta to znači za srpskog seljaka
Kad biste otvorili bilans slovenačkih ulaganja u Srbiji, na vrhu bi stajao finansijski sektor. NLB je tu apsolutni šampion — banka je u Srbiju uložila oko devetsto miliona evra, mahom kroz kupovinu Komercijalne banke. Samo za 83 odsto Komercijalne, NLB je 2020. godine iskeširao 395 miliona evra. To je kupovina koja je pretvorila najveću domaću banku u ogranak slovenačke grupe — sa svim implikacijama koje to nosi na polje kreditiranja agrara. Ko odobrava kredit rataru iz Bačke, ko odlučuje o kamatnoj stopi za prolećnu setvu — to više nije isključivo srpska odluka.
Ali poljoprivrednike i proizvođače hrane zanima druga polovina priče. Tu su imena koja na srpskim njivama, farmama i u pekarama svi znaju — makar i ne znaju da su slovenačka.
Perutnina Ptuj zapošljava oko hiljadu dvesta pedeset radnika u srpskim proizvodnim i prerađivačkim kapacitetima. Don Don je prošle godine u Srbiji imao oko hiljadu devetsto zaposlenih i prihod od sto pedeset tri miliona evra. Brojke koje se ne dešavaju same od sebe. Negde iza tih cifara stoji silos, ugovor sa kooperantima, hladnjača i neprekidni lanac nabavke žitarica.
Slovenija je u srpsku poljoprivredu ušla tiho, kroz proizvodne kapacitete, ne kroz spektakularne akvizicije zemljišta. I upravo zato ta priča nedostaje u javnim debatama — mi je gotovo i ne pominjemo u agrarnoj politici — Marko Đ., poljoprivredni analitičar
Ko su ti kooperanti? To su domaćinstva u Vojvodini, Mačvi, Sremu. To su ratari koji za Perutninu Ptuj gaje žitarice po ugovoru, sa unapred dogovorenom cenom. To su pekarske radnje koje od Don Dona dobijaju brašno i polupečene zamrznute proizvode. Ceo jedan ekosistem koji diše, raste i zarađuje — i koji je u tišini, godinama, prešao u slovenačke ruke. Kad se to desi, ne primećuje se. Ali kad jednog dana neko pokuša da promeni uslove ugovora, primetiće se.
Šta ovo znači za srpski agrar
Imam stav o ovome, i ne nameravam da ga krijem. Slovenija je u srpsku poljoprivredu ušla tiho, planski, sa dugoročnom strategijom. Nisu kupovali oranice u spektakularnim transakcijama, nisu podizali tenzije kao što to rade arapski ili kineski ulagači sa svojim poljoprivrednim koncesijama. Kupovali su prerađivačke kapacitete, brendove, distribuciju. Kupovali su lance vrednosti, a ne hektare. To je pametnija investicija. I upravo zato je opasnija za našu poljoprivrednu suverenost.
Jer kad kontrolišeš mlin, pekaru i hladnjaču, ne moraš da kupiš njivu — njiva ti sama dođe.
Naša agrarna politika ovu priču ignoriše. U Briselu se priča o bezbednosti hrane Evrope, o strateškim lancima, o suverenitetu u proizvodnji hrane. A u Beogradu se još uvek vodi debata kao da je slovenačko prisustvo u našim silosima samo lepa investiciona priča koja donosi radna mesta. Nije. To je postepena promena vlasničke strukture srpskog agrara, koja se dešava dok mi raspravljamo o subvencijama po hektaru i pravimo strategije ruralnog razvoja za 2027.
Poljoprivrednik koji isporučuje žito Perutnini Ptuj ne oseća razliku — njemu je kupac kupac. Ali onaj ko gleda sto godina unapred, vidi da je pitanje ko odlučuje o ceni žita u Srbiji već delimično odgovoreno — sagovornik iz Privredne komore Srbije
I još jedno pitanje koje se retko postavlja. Ako Don Don jednog dana odluči da zatvori pekaru u Sremskoj Mitrovici i preseli proizvodnju u Maribor, ko će odgovarati za hiljadu devetsto radnika? Ko će nadoknaditi poreski prihod opštini? Ko će snabdevati taj deo Srbije hlebom? Slovenačko rukovodstvo će, naravno, doneti ekonomski racionalnu odluku. Srbija neće imati nikakav mehanizam da je ospori, jer je u pitanju njihova fabrika, njihova marža, njihova matrica odluka.
Konačno, treba reći i ono što se ne voli čuti. Slovenačke kompanije u Srbiji nisu neprijatelji. Don Don zapošljava hiljadu devetsto ljudi, plaća poreze, održava proizvodne linije. Ali to ne znači da ne smemo otvoriti pitanje: koliko srpskog kapitala uopšte postoji u srpskom agraru, a koliko je to tržište već strukturirano u korist stranih igrača? To nije pitanje nacionalizma — to je pitanje ekonomije. Ako to pitanje ne postavimo danas, za pet godina pričaćemo o tome kako su nam prehrambeni lanci promakli pred nosom, a mi smo gledali statistiku BDP-a i hvalili se rastom.
Zato ovu priču treba ispričati. Ne u poslovnoj rubrici, nego na njivi. Jer tamo se, na kraju, i računa.
Izvor: Biznis.rs, 26. septembar 2026.
💬 0 komentara