Petostruki porast u lovištima Vojvodine: zlatni šakal za 12 godina narastao s 800 na 4.200 grla

Agro Urednik 28. Sep 2026. — 08:01 4 min čitanja 2 pregleda

Tamo gde su ga seljaci nekad lovili kao običnu štetočinu, gotovo ravnopravno vuku, zlatni šakal je nestao iz panonske ravnice tokom devetnaestog veka. Onda se, tiho i bez ikakve najave, krajem prošlog stoleća vratio — prvo duž dunavskog priobalja, pa sve dalje u unutrašnjost. Danas, prema podacima JP "Vojvodinašume", u sedamnaest lovišta posebne namene na površini od oko 109.000 hektara, populacija ove vrste popela se s osam stotina na približno 4.200 grla. To je, matematički gledano, porast od više od pet puta za dvanaest godina — i to je brojka na kojoj vredi zastati.

Vraćanje koje niko nije najavio

Da bismo razumeli šta se zapravo dešava u vojvođanskim lovištima, moramo se vratiti dva veka unazad. Zlatni šakal je, prema rečima Branislava Stankova, izvršnog direktora za lovstvo i ribarstvo u JP "Vojvodinašume", nestao iz Panonske nizije tokom devetnaestog veka zbog sistematskog istrebljivanja koje su sprovodili ondašnji vlastelini i lovačke organizacije. Njegov povratak krajem dvadesetog stoleća bio je jedno od onih prirodnih iznenađenja koje stručnjaci retko predviđaju s punom sigurnošću.

Vrsta se najpre proširila dolinama tri velike reke — Dunava, Save i Tise — a potom se uputila ka obrađivanim površinama, selima, pa čak i rubovima gradova. Tu sposobnost prilagođavanja treba imati na umu kad god govorimo o ovoj životinji. Šakal nije zahtevan. Gde ima hrane, tu se zadržava, tu se razmnožava, tu podiže mladunce. A hrane u Vojvodini, nažalost po sve nas, ima napretek.

Brojke koje ne ostavljaju mesta optimizmu

Ako pogledamo sirove podatke, slika je kristalno jasna. Pre dvanaest godina u lovištima kojima upravlja "Vojvodinašume" evidentirano je oko 800 šakala. Danas ih je oko 4.200. To je petostruki porast na površini od 109.000 hektara, i to nikako nije izolovani fenomen — sličan trend prate i susedne zemlje, ali je u Vojvodini posebno izražen zbog specifične kombinacije ravničarskog terena, gustine poljoprivrednih useva i blizine velikih rečnih koridora koji služe kao prirodni putevi širenja vrste.

Problem nije samo u samoj brojnosti. Šakal je, prema Stankovljevim rečima, postao jedan od faktora koji ozbiljno utiču na opadanje populacije srneće divljači u vojvođanskim lovištima. Srna je inače osetljiva vrsta, sa relativno malim brojem mladunaca po leglu, i nije dorasla takvom predatoru koji se — gle ironije — nekad smatrao njenim saveznikom u borbi protiv sitnih glodara i strvina. Danas je odnos obrnut. Šakal ne samo da se hrani strvinama, on aktivno lovi, a srna mu je sve češće plen.

Ovo nije iznenadni prodor — ovo je rezultat decenije i po tihog, nesmetanog širenja. Šakal se vratio tamo odakle je bio istrebljen, a mi tu brojku godinama nismo ni registrovali kako treba — Branislav Stankov, izvršni direktor za lovstvo i ribarstvo JP "Vojvodinašume"

Čovek mu je, ne znajući, napravio dom

Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da se šakal odlično prilagodio životu u neposrednoj blizini ljudi. Divlje deponije, smetlišta, mesta sa nepropisno odloženim otpadom — sve su to, zapravo, neprekidni restorani za ovu vrstu. Tu je uvek dostupna hrana, nema potrebe za dalekom potragom, a opasnost od čoveka svedena je na minimum.

I tu dolazimo do jednog od ključnih problema srpske poljoprivrede i upravljanja otpadom, koji se godinama gura pod tepih. Dok god se otpad odlaže kako stigne — pored puteva, u kanale, na napuštene parcele — mi zapravo hranimo populaciju šakala i drugih predatora, i beskrajno im olakšavamo život. To nije samo ekološki, već i duboko agrarni problem, jer svaka divlja deponija u ataru direktno podržava populaciju životinja koje nam smanjuju divljač, a indirektno remete i biljni svet oko lovišta.

Panike nema, ali ni rešenja za sada

Stankov je jasan: u lovištima kojima gazduje "Vojvodinašume" do sada nije zabeležen nijedan napad šakala na čoveka. Trenutno nema razloga za paniku, ali ima razloga za zabrinutost. Posebno za vlasnike pasa u priobalnim delovima Dunava, gde šakal ima idealna staništa — tršćake, vlažne šume, mirna skrovišta nedaleko od ljudskih naselja. Građanima koji naiđu na šakala savetuje se da mu ne prilaze i da ga ne pokušavaju rasterati.

Lovna statistika kaže da šakal nije zaštićena vrsta i da se može loviti tokom cele godine. Međutim, postojeći modeli lova, prema Stankovljevoj oceni, očigledno nisu dovoljni da zaustave ovaj trend. Petostruki porast brojnosti u relativno kratkom periodu ne govori u prilog efikasnosti dosadašnjeg pristupa.

Trenutno nema razloga za paniku, ali modeli lova koje smo do sada primenjivali očigledno nisu dovoljni. Moramo pronaći efikasniji način kontrole populacije, i to pre nego što brojke pobegnu još dalje — Branislav Stankov, izvršni direktor za lovstvo i ribarstvo JP "Vojvodinašume"