Branko Jevtić ovog septembra stoji u svom vinogradu u Lipovcu nadomak Topole i drži u ruci grožđe kakvo Šumadija ne pamti poslednjih decenija. Belo, sočno, sa šećerima i kiselinama baš onako kako vinski udžbenik nalaže. Osam hektara pod konac, sve uređeno na evropskom nivou. I onda Jevtić pogleda u otkupnu cenu — 90 dinara po kilogramu za bele sorte, za crvene još manje. Tu se priča o rekordnoj godini pretvara u priču o apsurdu.
Šumadija u godini kad nebo odlučuje sve
Topola i šumadijski bregovi oko nje već decenijama žive u ritmu koji nameće klima, a ne čovek. Svaka sezona je lutrija. Vožnja ovim predelom podseća na Bordo ili Toskanu, ali ovde niko unapred ne zna šta će sutra doneti nebo. Prošle, 2025. godine, katastrofalan grad početkom maja uništio je čitav rod u vinariji "Draganić" — Jevtić je te sezone ostao bez berbe. Ove, 2026. godine, nebo se razbistrilo, sunce je pržilo, kiša je jedva pala — i rezultat je rekordna količina zdravog grožđa.
Ta ironija trese svakog seljaka u ovom kraju. Kad roda nema, cenu diktira nestašica. Kad ga ima previše, cena pada u blato. Manifestacija "Oplenačka berba" u Topoli, koja se upravo bliži, podsetnik je koliko je ovaj kraj duboko vezan za lozu, ali i koliko su berači i vinari prepušteni tržištu koje ih ne štiti. Dnevnice se kreću od 5.000 do 5.900 dinara, što zvuči pristojno dok ne saberete koliko takva radna snaga zaista košta jedno malo gazdinstvo koje godišnje proizvede oko 40.000 boca vina.
Avgust koji je zapamtio svaki čokot
Statistika za 2026. godinu ne ostavlja mesta za dilemu. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, avgust je bio najtopliji i drugi najsušniji avgust u Srbiji od kada se sistematski meri — dakle od 1951. godine. Srednja temperatura bila je za približno 3,7 stepena Celzijusa viša od proseka za period od 1991. do 2020. Gotovo četiri stepena iznad onoga na šta su loze navikle. To nije mala brojka u meteorološkom dnevniku — to je klimatska promena koja se ne najavljuje, nego se dešava, ovde i sada.
U većini srpskih vinogradarskih područja kvalitet obranog grožđa belih sorti ove godine bio je dobar, uz povišen sadržaj šećera. Ali šećer je samo pola priče. Docent dr Darko Jakšić, naučni saradnik za vinogradarstvo i vinarstvo u beogradskom Institutu za ekonomiku poljoprivrede i sam aktivni proizvođač vina, upozorava na takozvano prisilno sazrevanje — situaciju u kojoj bobica gubi vodu, šećer raste, ali prava aromatična i fenolna zrelost ne stiže da prati taj porast.
Vinova loza može podneti određeni nedostatak vode, a umeren vodni deficit u odgovarajućoj fazi razvoja može povoljno uticati na pojedine karakteristike grožđa, naročito kod crnih vinskih sorti. Međutim, jaka i dugotrajna suša smanjuje prinos i izaziva poremećaje pri sazrevanju grožđa. Visoke temperature dodatno ubrzavaju gubitak kiselina i mogu poremetiti ravnotežu između nakupljanja šećera i razvoja materija važnih za boju i aromatične materije budućih vina — doc. dr Darko Jakšić, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd
To je ona tanka linija između vrhunskog i prosečnog vina. Šećer raste jer bobica gubi vlagu, ali aromatična i fenolna zrelost ne prate taj skok. Rezultat su vina bez balansa, bez svežine, bez karaktera. Proizvođači se ove jeseni nalaze pred jednom od najtežih odluka u sezoni — brati ranije i sačuvati svežinu, ili čekati punu zrelost i gubiti svaki sledeći dan dragocene vlage.
Geografija koja se menja pod nogama
Niži, ravničarski položaji u Srbiji ove godine bili su posebno izloženi toplotnom stresu. Loze u dolinama trpele su najteže, dok su viši položaji — oni koji su do juče važili za "prehladne" za ozbiljno vinogradarstvo — odjednom postali zanimljivi. Klimatsko zagrevanje, koliko god paradoksalno zvučalo, otvara vrata sortama koje ranije nisu mogle da sazru na većim nadmorskim visinama.
Jakšić naglašava da je to razlog više za kontinuirana naučna istraživanja i preciznije usklađivanje izbora sorti i podloga sa izmenjenim lokalnim uslovima. Mapa srpskog vinogradarstva za petnaestak godina izgledaće drugačije nego danas. Oni koji su sadili na grebenima, nekada nepoželjnim, možda će biti budući pobednici. Oni koji su sadili u plodnim ravnicama, računajući na količinu, suočavaju se sa sve češćim sušama i sve manje predvidivim sezonama.
Vinarija "Draganić" nije veliki igrač, ali nije ni zanemarljiva — 40.000 boca godišnje dovoljno je da svaka greška u kalkulaciji postane čist gubitak. Oluje i gradonosni oblaci koji se formiraju iznad Šumadije svake godine biraju svoju putanju — nekad zaobiđu vinograd, nekad ga unište za jednu noć. U takvoj igri, nauka više nije luksuz, nego nužda. Bez nje, vinogradar ostaje da gleda u nebo i čeka da mu nebo, ne tržište, odredi sudbinu.
Kad kalkulacija ne zatvara krug
Otkupna cena od 90 dinara po kilogramu belog i 50 do 70 dinara za crno grožđe, na prvi pogled, ne zvuči katastrofalno. Ali ko poznaje strukturu troškova u vinogradarstvu — od rezidbe, preko zaštite, do berbe i prerade — zna da te cifre jedva pokrivaju osnovne stavke. Bez organizovanog otkupa, bez garantovanih cena, bez državne intervencije ili ugovorenih partnerstava, mali vinogradari su prepušteni sami sebi.
Ove godine cene ne pokrivaju troškove proizvodnje. Tu nema neke prodaje, nema organizovanog otkupa. Prošle godine bile su nešto veće cene — Branko Jevtić, vinogradar vinarije "Draganić" iz Lipovca kod Topole
Veći problem leži u činjenici da Srbija i dalje nema dovoljno razvijen sistem otkupa grožđa i organizovanog tržišta vina na domaćem nivou. Dok susedi — od Italije i Francuske, preko Hrvatske do Slovenije — imaju jasne berze, zadružne sisteme i zaštićene oznake porekla, srpski vinogradar u Topoli ili okolini Negotina mora sam da pronalazi kupca, sam da dogovara cenu, sam da preživi godinu. U sezoni kad je rod rekordan, ta ranjivost postaje još očiglednija — robe ima, kupaca nema dovoljno.
Ekonomika srpskog vinogradarstva, ukratko, nije prilagođena realnosti. Klimatske promene su tu, prisilne berbe su postale norma, a cena i dalje kao da živi u prošlom veku. Bez sistemskog odgovora — bilo kroz državne podsticaje, bilo kroz organizovanije udruživanje proizvođača — mali vinogradari će i dalje biti taoci tržišta koje ih sistematski ne vidi.
Sejo, na kraju
Godina 2026. mogla je da bude priča o trijumfu šumadijskog vinogradara — rekordan rod, dobar kvalitet belih sorti, nova geografska karta na vidiku. Umesto toga, ona je priča o čoveku koji ima šta da ponudi, ali nema kome da proda po fer ceni. Dokle god se ta neravnoteža ne promeni, svaka sledeća berba biće ista — nebo darežljivo, džep prazan. A to je, braćo moja, najgori rod koji jedan seljak može da ubere.
Izvor: Agromedia, 28. septembar 2026.
💬 0 komentara