Varšava je godinama pričala kako je najveći svetski prerađivač jabuke. Imali su razloga za ponos — pogoni su radili punom parom, izvoz je rušio rekorde, a Ukrajina je tiho doturala sirovinu bez koje ta mašinerija ne bi mogla da funkcioniše. Sada im Brisel preti da im zatvori jedan od ključnih ventila za jeftinu sirovinu, a cena te odluke meri se stotinama miliona dolara godišnje. Cela priča liči na još jedan klasičan primer kako zaštita domaće proizvodnje u jednom sektoru može da uništi konkurentnost u drugom. Analiza koju prenosi EastFruit, a objavljuje Agro TV, otvoreno upozorava upravo na taj rizik.
Brojke koje ne lažu
Da bismo razumeli šta se zapravo dešava, treba krenuti od cifara koje govore same za sebe. Poljska je tokom 2024. godine uvezla oko 25.700 tona koncentrata soka od jabuke iz Ukrajine. Zauzvrat je izvezla gotovo 480.000 tona koncentrata, vrednog oko 574 miliona dolara. U prevodu na jezik običnog čoveka: Ukrajina Poljacima nije samo konkurent, ona im je istovremeno i snabdevač sirovinom bez koje njihovi pogoni za mešanje, standardizaciju i izvoz ne bi mogli da rade punom parom.
Kvota od 30.000 tona godišnje na koju se ne plaća carina postoji već neko vreme, a sve preko toga opterećuje se stopom od 30 odsto. To je do sada bio kompromis koji je funkcionisao i u Briselu i u Kijevu i u Varšavi. Međutim, u evropskim institucijama sve glasnije se govori o dodatnom ograničavanju uvoza, što bi Poljsku, kao najvećeg evropskog uvoznika ukrajinskog koncentrata, pogodilo više nego bilo koju drugu zemlju u Uniji.
Kad carina udari po sopstvenoj fabrici
Ovde nastaje problem koji zagovornici strožih trgovinskih barijera često previđaju. Ukrajinski koncentrat Poljaci koriste za mešanje sa domaćom sirovinom, za standardizaciju kvaliteta i za snabdevanje velikih međunarodnih kupaca koji traže ujednačen proizvod po konkurentnoj ceni. Ako se taj tok preseče ili poskupi, kompanije će morati da traže zamenu, a zamena dolazi iz udaljenijih zemalja. To znači viši transport, skuplje finansiranje i veće troškove skladištenja.
A to je tek prvi udarac. Pravi problem leži u činjenici da je poljska industrija snažno orijentisana ka izvozu. Kada vam kupac sedi u Njujorku ili Dubaiju i traži konkurentnu cenu, vi jednostavno ne možete da mu kažete da je vaš sok poskupeo jer je Brisel odlučio da zaštiti poljske voćare. Kupac će otići kod konkurencije, a konkurencija, verujte, ne spava.
Tu nastaje lančana reakcija koja seže sve do voćnjaka. Pritisak na troškove prerade neminovno se preliva na otkupne cene industrijske jabuke, a one su već godinama na granici rentabilnosti. Dakle, mera zamišljena da zaštiti proizvođače mogla bi im paradoksalno da smanji prihod.
Poljska je u jednoj ruci držala testeru, a u drugoj komad hleba. Ukrajinski koncentrat im je istovremeno i pretnja i spas. Sad im neko hoće da im veže jednu ruku.
Širi talas: ukrajinski koncentrat u svetskim lukama
Stvar se, međutim, ne završava na Varšavi. Ukrajinska industrija koncentrata već je čvrsto povezana sa evropskim kompanijama i lancima snabdevanja, što znači da bi carinske barijere u pojedinim slučajevima otežale poslovanje unutar već integrisanog evropskog tržišta. To je onaj paradoks modernog protekcionizma: pokušavate da zaštitite domaću industriju od uvoza koji je zapravo već deo vaše proizvodne logike.
Scenario koji analize navode još je opominjući. Čak i povećanje dostupnosti ukrajinskog koncentrata za svega nekoliko desetina hiljada tona moglo bi evropskoj industriji da donese značajne uštede. Istovremeno, ako Ukrajina bude prinuđena da svoj višak preusmeri na druga svetska tržišta, na Bliski istok, u Afriku ili Aziju, tamo će se pojaviti jeftiniji konkurent upravo onim evropskim izvoznicima koji danas tamo drže pozicije. Dakle, dobijate neprijatelja na tržištu gde ga ranije nije bilo.
U svetu koncentrata nema pobednika u trgovinskom ratu. Kad jedan igrač izgubi tržište, svi gube po malo.
Lekcija koju Srbija mora da čuje
Sada je red na nas da se zapitamo šta ova priča znači za Srbiju. Mi smo zemlja koja ima ozbiljnu proizvodnju jabuke, ali nemamo ni približno razvijenu prerađivačku industriju kao Poljska. Naše hladnjače i pogoni za koncentrat rade na daleko nižem obrtu, a izvoz prerađevina od jabuke meri se u desetinama, ne stotinama hiljada tona. Ali upravo zato bismo trebalo pažljivo da slušamo šta se dešava u Varšavi.
Ako ukrajinski koncentrat bude poskupeo ili bude potpuno preusmeren sa evropskog tržišta, to otvara prozor za srpske proizvođače, ali samo ako budemo imali dovoljno prerađivačkih kapaciteta da tu priliku iskoristimo. Bez ulaganja u tehnologiju, skladišta i tržišne veze, ta šansa će proći pored nas kao voz koji čujemo, ali ne stignemo da uhvatimo.
Još jedan važan momenat. Srpska jabuka već nekoliko sezona trpi pritisak niskih otkupnih cena industrijske klase. Ako evropske zemlje krenu putem protekcionizma, taj pritisak može samo da se pojača. Jer u zatvorenom tržištu uvek ima viška, a višak uvek ide nadole, do proizvođača koji sedi u svom voćnjaku i gleda kako mu traktor stoji jer nema kome da proda rod.
Šta Brisel zapravo rešava
I na kraju, jedno pitanje koje se retko postavlja: da li Brisel uopšte rešava problem proizvođača jabuka, ili rešava nešto sasvim drugo? Kvota od 30.000 tona godišnje i carina od 30 odsto postoje u sistemu koji je više puta prilagođavan, od rata u Ukrajini, preko poljoprivrednih protesta, do trgovinskih sporova sa trećim zemljama. Svaka odluka u tom sistemu ima političku pozadinu, a poljoprivrednik je, kao i obično, onaj koji plaća ceh na kraju lanca.
Poljska bi trebalo dobro da razmisli pre nego što pozdravi ograničavanje uvoza ukrajinskog koncentrata. Jer u ovoj priči, oni koji misle da su zaštićeni, često su prvi na udaru. Jabuka koja ne stigne iz Ukrajine neće čekati u Varšavi, ona će otići tamo gde je tržište otvoreno, a Poljska će ostati sa praznim pogonima i skupljim sokom na policama. A to, dragi moji, niko nije tražio.
Izvor: Agro TV, 28. septembar 2026.
💬 0 komentara