Pet ujutru u nekom selu oko Drine. Dok Beograd još spava, čovek u gumama ulazi u štalu, pali svetlo i hvata se za muzilicu. Krave muče, mleko štrca u rezervoar, a on u glavi već broji — koliko danas vredi litra, koliko košta kukuruz, koliko mu ostaje za decu. Ta računica, koja se u Srbiji ponavlja na desetine hiljada puta svakog jutra, sada je u Mačvanskom okrugu dobila dramatičan epilog. Proizvođači mleka iz tog kraja, udruženi sa odgajivačima goveda iz centralne Srbije, zatražili su hitan sastanak sa Ministarstvom poljoprivrede i predstavnicima mlekara. Poruka je jasna kao kristal — mlekarstvo ne može da čeka izbore, ko god da sedi u Nemanjinoj.
Kad vrelo ispije mleko iz krave
Mačvanski okrug je decenijama bio jedan od stočarskih bedema Srbije. Ravnica oko Drine oduvek je držala stada muzara, a mleko je bilo ona sigurna, svakodnevna valuta koja je selo hranila. Poslednjih sezona ta valuta rapidno gubi vrednost, a razlozi su se nanizali kao udarci.
Ove godine Udruženje proizvođača mleka Mačvanskog okruga beleži dvostruki udarac. Dug toplotni talas smanjio je proizvodnju mleka jer se krave zbog vrućine slabije hrane i brže gube kondiciju. Ratarske kulture su podbacile na njivama, a cene stočne hrane — logično i nemilosrdno — porasle. Rezultat je ono što nijedan stočar ne može da sakrije: manje mleka u cisterni, a više crvenih brojki u svesci.
Ishrana krava i proizvodnja mleka svakodnevni su procesi koji traže brze odgovore i reakciju — poruka proizvođača mleka Mačvanskog okruga
Šta tačno traže od Ministarstva
Na skupštini Udruženja formulisana su četiri jasna zahteva. Nisu to politički apeli za javnost, već konkretni predlozi sa imenima i ciframa.
Prvi zahtev je najteži — rast otkupne cene mleka pred zimu. Proizvođači ne ističu konkretnu cifru, ali poruka je nedvosmislena. Trenutna otkupna cena ne pokriva ni osnovne troškove hranidbe, a kamoli nešto više. Drugi zahtev je možda i najkonkretniji. Traže raspisivanje javnog poziva za podsticaje od 100.000 dinara po grlu za krave prvotelke. Podsećaju da je ta mera prethodnih godina omogućavala poljoprivrednicima da ulažu u sisteme za mužu, poboljšaju kvalitet mleka i olakšaju svakodnevni rad na farmi.
Sto hiljada dinara po prvotelki nije poklon — to je ulaganje u mladu kravu koja će narednih pet sezona puniti i merni rezervoar i budžet domaćinstva — ocena stočara sa skupštine Udruženja
Treći zahtev udara u bolnu tačku srpskog agrara. Udruženje tvrdi da sadašnji Registar poljoprivrednih gazdinstava omogućava umnožavanje broja gazdinstava u okviru jednog domaćinstva, što poljoprivrednike stavlja u neravnopravan položaj pri raspodeli podsticaja. Drugim rečima, jedan dom može da povuče sredstva kao da ima pet različitih farmi, a sused sa jednim pravim stadom ostane praznih ruku.
Tražimo da registar bude uređen tako da novac stiže onome ko zaista ima krave u štali, a ne onome ko ima samo papir — stav Udruženja proizvođača mleka Mačvanskog okruga
Četvrti zahtev je najdugoročniji i najširi. Proizvođači podsećaju na, kako kažu, neispunjeno obećanje o formiranju stručnog tima koji bi pokrenuo kampanju o ishrani i značaju mleka i mlečnih proizvoda. Smatraju da bi dobro osmišljena kampanja mogla da podigne potrošnju, za koju kažu da je opala.
Paradoks mlečnog tržišta
Tu dolazimo do ključnog paradoksa srpskog mlekarstva. Proizvođači se bore za dinar više po litru, dok potrošači kupuju sve manje mleka i mlečnih proizvoda. Nije stvar samo u ceni — reč je o navikama, marketingu i poverenju koje se gradi godinama, a gubi za jednu sezonu loše komunikacije. Istovremeno, Srbija u pojedinim mesecima ima višak sirovog mleka, dok uvoz sireva i mlečnih proizvoda iz inostranstva konstantno raste. Dva suprotna toka koja se sudaraju na istom tržištu.
Ako se izmaknemo korak od saopštenja, mačvanski proizvođači zapravo traže tri različite stvari odjednom. Prvo — kratkoročni spas u vidu više otkupne cene i isplate podsticaja za prvotelke pre nego što stigne prava zima. Drugo — sistemsko čišćenje registra, da novac ne curi na pogrešne adrese. I treće — dugoročnu promenu odnosa prema mleku kao nacionalnoj, a ne samo tržišnoj robi. Tu leži i najveća prepreka. Pregovaračku rupu između mlekara koje kupuju jeftiniju sirovinu na globalnom tržištu i proizvođača koji traži višu cenu ne može da zatvori ni jedno ministarstvo, ali je može suziti jasnom agrarnom politikom i pisanim pravilima o formiranju otkupne cene.
Da li Beograd uopšte sluša
Ovo je, iskreno, najteži deo priče. Jer dok se u Mačvi broji svaki sat do zime i svaka crvena cifra u knjizi, u Beogradu se istovremeno broje dani do izbora. Formira se vlada, smenjuju se kadrovi, ministri se spremaju za fotelje ili ih pakuju. U tom kalendaru nema mesta za "hitne sastanke sa proizvođačima mleka iz Mačve" — osim kao političke kulise u predizbornoj kampanji.
I tu dolazimo do suštine. Stočari iz Mačve ne traže milostinju, ne traže ni da ih neko sažaljeva. Traže pregovarački sto — bukvalno. Sto na kome će sedeti ministar, predstavnik mlekara i čovek koji u pet ujutru muze kravu. Jer bez tog stola svaka sezona je lutrija, a svaka zima kocka sa jednom kockom.
Posebno ukazuju na mlade proizvođače kojima su potrebna ulaganja u opremanje farmi da bi bili konkurentni. Bez jasnih pravila i konkretne podrške, upozoravaju, generacijski prekid u mlekarstvu je neminovan. Mladi neće da ostanu u štalama gde se radi za manje nego što košta radnik u marketu. To je poruka koja se ne može više ignorisati.
Jedno pitanje za Nemanjinu
Do izbora ili posle njih, krava ne pita ko je ministar. Ona traži seno, koncentrat i hladno mesto za mužu u pet ujutru. Ako država zaista želi da sačuva makar ono što je ostalo od mlečnog stočarstva u Srbiji, odgovor na zahteve iz Mačve ne može da čeka ni jednu izbornu nedelju. Mleko se ne pravi u skupštinskim klupama — mleko se pravi u štalama. I tamo je svaki sat važan.
Izvor: Agromedia, 29. septembar 2026.
💬 0 komentara