Krajem septembra Beograd je postao mesto gde se slivala cela poljoprivredna elita Jugoistočne Evrope. Nije to bilo slučajno — Srbija je preuzela predsedavanje Stalnom radnom grupom za regionalni ruralni razvoj, a za stolom su se našli ministri iz šest zemalja, predstavnici FAO-a i domaćini stručnjaci. Domaćin skupa, ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu Dragan Glamočić, ponovio je formulu koja se čuje na svakom skupu ovog tipa — Srbija je "pouzdan partner Evropske unije i pokretač regionalne saradnje". Ali seljak u Somboru, Leskovcu ili Negotinu ne živi od partnerstava i pokretačkih fraza. Živi od kiše, cene pšenice i toga da li mu država olakšava ili otežava posao.
Beograd u ulozi koja nosi i odgovornost
Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj okuplja države koje dele manje-više iste muke. Srbija, Severna Makedonija, Crna Gora, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska — sve su to poljoprivredne ekonomije u tranziciji, sa sve starijim selima i sve manje mladih koji žele da ostanu na imanju. Glamočić je u uvodnom obraćanju istakao da zemlja nastavlja da zaokružuje zakonodavni okvir u oblasti bezbednosti hrane, veterinarske i fitosanitarne politike, sa jasnim ciljem — potpuno usklađivanje sa evropskim standardima.
Ovo nije prvi put da Beograd sedi za stolom kad su u pitanju regionalne inicijative, ali predsedavanje radnom grupom je korak više. Znači da će Srbija u narednom periodu biti ta koja postavlja agendu, koja saziva sastanke, koja predlaže konkretne mere. A to je, kako iskustvo pokazuje, i prilika i teret — jer ako predsedavajući ne isporuči rezultate, niko drugi neće snositi posledice.
Četiri teme, jedan isti problem
Na skupu su jasno istaknute četiri ključne teme — starenje poljoprivredne populacije, odlazak mladih sa sela, klimatske promene i potreba za većom konkurentnošću proizvodnje. Nije slučajno što su baš ove teme u fokusu. Svaka od njih pojedinačno predstavlja egzistencijalnu pretnju za selo, a zajedno čine paket koji se ne može rešavati jednom merom.
Zamenik generalnog direktora i regionalni predstavnik FAO za Evropu i Centralnu Aziju Viorel Gucu stavio je akcenat na nešto što se kod nas godinama potcenjuje — vodne resurse. Prema njegovim rečima, region mora efikasnije da koristi vodu, da uvodi sorte otpornije na sušu i da odgovornije upravlja zemljištem. Rekao je to u zemlji koja poslednjih sezona gleda kako joj se usevi suše na jugu, a poplave odnose plodove na severu. Teško je ne primetiti koliko je ta poruka bolno tačna upravo kod nas.
Šest mera po zemlji — korak napred ili još jedan dokument
Generalni sekretar Stalne radne grupe Boban Ilić najavio je konkretniji korak. Po njegovim rečima, region bi naredne godine, zbog sve izraženijih klimatskih izazova, mogao da definiše po pet do šest prioritetnih mera za prilagođavanje u svakoj zemlji. Zvuči razumno — pet ili šest jasnih mera, usmerenih na lokalne uslove. Ali ko će ih sprovesti, ko će ih finansirati i ko će meriti rezultate — to su pitanja na koja odgovor još nismo čuli.
Ilić je posebno naglasio potrebu za novom generacijom obrazovanih i spremnih mladih preduzetnika u poljoprivredi. To je, iskreno, najteža od svih poruka. Jer dok se u Beogradu priča o mladima u agraru, ti isti mladi beže u gradove, na fakultete, u IT sektor. Njih neće zadržati lepo složeni regionalni planovi, već konkretna zarada, pristup zemljištu, kreditna podrška i tržište koje ih čeka.
Susedi traže zajednički glas
Na skupu se obratio i ministar poljoprivrede Severne Makedonije Borče Serafimovski. Njegova poruka bila je jasna — zemlje regiona moraju zajednički da traže odgovore na pitanja proizvodnje i plasmana hrane, unapređenja prinosa i poboljšanja položaja poljoprivrednika. To je, u suštini, poziv na solidarnost koja do sada nije bila jača strana ovih odnosa. Svaka zemlja voli da izvozi, niko ne voli da otvara tržište.
Zemlje regiona dele iste izazove — od starenja stanovništva do klimatskih promena. Pitanje je samo da li ćemo imati dovoljno volje da ih rešavamo zajedno — Borče Serafimovski, ministar poljoprivrede Severne Makedonije
Šta sve ovo znači za srpskog proizvođača
Ako izvadimo diplomatsku foliju, ostaje suština. Srbija predsedava telom koje može da uradi dve konkretne stvari — da pomogne u otvaranju tržišta i da ubrza prenos znanja. Otvaranje tržišta znači da će srpski proizvođač imati lakši put do kupca u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori ili Albaniji, pod uslovom da standardi budu usklađeni. A to zahteva ono što Glamočić pominje — potpuno usklađivanje sa EU standardima u veterini, fitosanitarnoj politici i bezbednosti hrane.
Tu dolazimo do problema. Usklađivanje standarda znači ulaganja. Novi objekti, novi laboratorijski kapaciteti, obuka kadra, digitalizacija. Sve to košta, i to košta mnogo. Ako predsedavanje Stalnom radnom grupom donese bar deo tih investicija — kroz IPA programe, kroz bilateralnu pomoć, kroz FAO projekte — onda ovo ima smisla. Ako ostane na protokolarnim fotografisanjima i zajedničkim saopštenjima, onda je ovo još jedan sastanak u nizu koji neće promeniti ništa na njivi.
Bez mladih nema budućnosti — ni kod nas ni u regionu
Moram da budem direktan. Sve ove regionalne inicijative padaju u vodu ako mladi ne ostanu na selu. A oni, realno, neće ostati dok god je zarada u agraru nepredvidiva, dok im je pristup zemljištu otežan, dok im tržište nije zagarantovano. Regionalna saradnja može da pomogne, ali ne može da zameni domaću poljoprivrednu politiku. A ta, blago rečeno, nije bila naklonjena mladima poslednjih godina.
Srbija je dobila priliku. Predsedavanje Stalnom radnom grupom je šansa da se pokaže da Beograd nije samo domaćin skupova, već i pokretač konkretnih rešenja. Sledeća godina će pokazati da li će se tih pet do šest mera po zemlji pretvoriti u stvarne projekte na terenu, ili će ostati još jedan dokument u fioci. A seljak će, kao i uvek, gledati svoja posla — setvu, berbu, mužu — i čekati da vidi ima li u tome ičeg konkretnog za njega i njegovog komšiju.
Izvor: Agro News, 30. septembar 2026.
💬 0 komentara