Pet i dva milijarde evra. Toliko je, prema podacima Privredne komore Srbije, srpska poljoprivreda zaradila na izvozu hrane u 2025. godini. Brojka je zaokružena, lepa za naslovne strane i još lepša za političke konferencije. Ali kad se ta cifra rastavi na sastavne delove — na kooperante, voćare, stočare, ratare — slika postaje složenija. Ne zato što je izvoz loš, već zato što brojka bez imena i prezimena ne znači ništa onome ko u zoru izlazi u štalu.
Mapa koja se crta u Briselu, a ne u selu
Veljko Jovanović iz PKS-a govorio je za RTS o novoj strategiji — Bliski istok i Afrika kao tržišta na kojima Srbija tek treba da uzme svoj deo kolača. Njegova poruka je jasna i, mora se priznati, iskrena. Ne dolazi se tamo sa cenom kao komparativnom prednošću, već sa kvalitetom, stabilnošću i partnerima koji su spremni da igraju dugoročnu igru. To nije klasična priča srpskog seljaka koji juri najjeftiniji proizvod za najdalje tržište. To je priča o brendiranju, o standardima, o onoj vrsti izvoza koji zahteva investicije koje mnogi domaći proizvođači jednostavno ne mogu da priušte.
Kontekst je sledeći. Srbija je decenijama bila zavisna od nekoliko ključnih tržišta — pre svega od zemalja CEFTA regiona, Rusije i Evropske unije. Svaka politička turbulencija u tim pravcima odmah se oseća u džepovima poljoprivrednika. Otuda i logika da se traže alternativni pravci, a Bliski istok i Afrika su se u poslednjih nekoliko godina nametnuli kao tržišta sa rastućom kupovnom moći i sve većim apetitom za kvalitetnom hranom.
Standardi koji pariraju Briselu, ali logistika koja sve pojede
Jovanović ističe da tržišta Bliskog istoka postavljaju standarde koji apsolutno pariraju onima u Evropskoj uniji. To je rečenica koju bi trebalo zapamtiti i podvući. Jer ako su standardi isti kao u EU, onda se postavlja pitanje zašto srpski proizvođači koji već ispunjavaju te norme nemaju stabilniji pristup evropskom tržištu. Možda je odgovor upravo u onome što Jovanović pominje, ali ne razvija do kraja — u sporazumima o slobodnoj trgovini, u političkoj volji, u vezama koje se grade godinama pre nego što prvi kontejner krene ka Dubaiju ili Rijadu.
Logistika je druga strana medalje. Zastoji u Sueckom kanalu, ratni pravci koji se menjaju iz sezone u sezonu, skupe osiguravajuće premije — sve to jede maržu. Mali proizvođač ne može da priušti da mu kamion stoji nedelju dana u luci zbog nekog administrativnog zastoja. Veliki igrači mogu. I tu nastaje onaj jaz koji tih famoznih 5,2 milijarde evra ne pokazuje.
To je tržište gde ne dolazite sa cenom kao komparativnom prednošću, nego kvalitetom i stabilnošću. I naravno, potrebne su i neke kvalitetnije veze koje prethodno napravite, pa i svaki sporazum koji imate sa tom zemljom znači mnogo — Veljko Jovanović, Privredna komora Srbije
Brojka koja ne govori sve
Pet i dva milijarde evra godišnjeg izvoza zvuči monumentalno dok ne probate da izračunate koliko od toga ostaje na gazdinstvu. Koliko od te sume ode na sirovinu koja se preradi u inostranstvu i vrati kao gotov proizvod? Koliko zaradi kooperant koji uzgaja jabuke u Čačku ili Arilju, a voćnjak mu završava u kontejneru za Saudijsku Arabiju? Koliko od toga uopšte dotakne stočara u Šumadiji ili ratara u Banatu?
Izvoz prerađevina raste — to je činjenica koju Jovanović potencira i koja jeste dobar pokazatelj. Ali rast prerađevina ne znači automatski i rast zarade za primarnog proizvođača. To znači da neko u Srbiji ima kapacitet da preradi, pakuje i izveze gotov proizvod. Pitanje je samo da li je taj neko domaći proizvođač koji je izašao iz domaće radinosti ili strani investitor koji je video priliku u jeftinoj sirovini.
Ko ima pristup toj mapi i ko ostaje na periferiji
Privreda i privrednici, kaže Jovanović, uvek pronađu put kao voda. Ta rečenica zvuči optimistično, ali nosi i jednu opasnu poruku. Ako država prepusti tržištu da samo pronađe put, onda će taj put naći veliki, a mali će ostati da gleda. A poljoprivreda Srbije nije samo nekoliko velikih kombinata i izvoznika. Poljoprivreda Srbije je stotine hiljada porodičnih gazdinstava koja žive od mleka, mesa, voća i povrća. Ako nova tržišta ostanu rezervisana za one koji imaju logističke kapacitete, hladnjače i direktne ugovore sa uvoznicima iz Emirata ili Saudijske Arabije, onda ta priča o rastu nije priča za sve.
Jovanović pominje i da su ta tržišta zahvalna za srpsko voće i proizvode višeg kvaliteta. Tu nema spora. Srpska malina iz ariljskog kraja, jabuka iz čačanskog voćnjaka, višnja sa padina Fruške Gore, kajsija iz okoline Subotice — sve to ima ime i reputaciju. Ali reputacija ne hrani porodicu. Reputacija mora da se pretoči u konkretne ugovore, konkretne cene i konkretnu zaradu koja stiže do proizvođača, a ne samo do posrednika.
Brojevi koje treba čitati sa olovkom u ruci
Pet i dva milijarde evra godišnjeg izvoza je cifra koja zaslužuje respekt. Ali zaslužuje i ozbiljnu analizu, a ne tapšanje po ramenu. Srbija uvozi hranu u vrednosti od preko dve milijarde evra godišnje — to znači da negativan saldo i dalje postoji u određenim kategorijama. Izvoz raste, ali uvoz ne miruje. Koja smo mi onda zemlja u agrarnom smislu — izvoznik ili tranzitna zona?
Pored toga, rast izvoza na Bliski istok i Afriku ne sme da bude izgovor za zanemarivanje domaćeg tržišta. Ako najkvalitetnije srpske jabuke završavaju u Dubaiju po ceni koja pokriva troškove proizvodnje, a na domaće tržište stižu poljske jabuke upakovane u srpske markete — onda nešto debelo škripi u celom lancu.
Ta tržišta su zahvalna i za naše voće, zahvalna su za naše proizvode višeg kvaliteta. Privreda i privrednici kao voda pronađu najbrže taj put — Veljko Jovanović, Privredna komora Srbije
Mapa bez putokaza za malog čoveka
Srbija ima šansu na Bliskom istoku i u Africi. To je činjenica. Ali šansa nije isto što i prilika, a prilika nije isto što i ishod. Da bi tih pet milijardi evra postalo sedam, a potom deset, potrebno je da se u tu priču uključi ne samo država i veliki izvoznici, već i mali proizvođač koji danas nema ni kamion, ni hladnjaču, ni poznatog kupca u inostranstvu. Bez te uključenosti, izvoz hrane iz Srbije će i dalje biti priča o nekolicini uspešnih i jednoj brojci koja se ponavlja iz godine u godinu kao mantra. A mantre, koliko god zvučale lepo, ne pune silose niti bankovne račune seljaka.
Izvor: AgroFin, 1. oktobar 2026.
💬 0 komentara