Septembarski razgovor u Srbiji već decenijama počinje istom rečenicom — "jeste li spremili zimnicu?" Ove godine ta rečenica ima i nastavak koji se ne čuje tako često: "a gde ste je spremili?" Prema podacima STIPS-a za sedmicu od 21. do 27. septembra 2026. godine, cene povrća na četiri tržišta — beogradskom kvantašu i zelenim pijacama u Kragujevcu, Kikindi i Loznici — pokazuju razlike koje zbunjuju i iskusne domaćice i domaćine. Ista paprika šilja, ista nedelja, različiti gradovi, potpuno drugačija cifra na tezgi.
Beogradski kvantaš kao polazna tačka
Kada se priča o cenama povrća u Srbiji, beogradski kvantaš je uvek prvo mesto odakle se kalkuliše. Tamo se paprika šilja prodavala po 120 dinara za kilogram, paradajz po 170, a patlidžan po 150. Na prvi pogled, to su razumne cene za rane jesenje kupovine, cene koje domaćicu ne teraju da prevrće džepove više puta.
Problem nastaje kada se kvantaška cifra uporedi sa onim što čeka kupca na zelenoj pijaci, pogotovo ako se ta kupovina planira u Kikindi ili Loznici. Jer na istom plodu, u roku od dva-tri sata vožnje, može da se zaradi — ili izgubi — i po sto pedeset dinara po kilogramu. A to više nije statistika, to je novac iz kućnog budžeta.
Paprika: od 120 do 500 dinara za istu robu
Nijedna kultura ne otkriva srpsko tržište povrća tako brutalno kao paprika. Na beogradskom kvantašu babura košta čak 500 dinara po kilogramu — papreno, s obzirom na to da se ista babura u Loznici prodaje za 120, a u Kragujevcu za 150 dinara. To nije razlika od dvadeset ili trideset procenata, nego od četiri puta.
Šilja je, doduše, nešto uravnoteženija: 120 dinara u Beogradu, 150 u Kragujevcu, 180 u Kikindi i 200 u Loznici. Ali ko god ove jeseni sprema dvadesetak kilograma šilje za ajvar i ima sreću da živi u Beogradu ili da može do kvantaša, u odnosu na Lozničanina uštedeće četiri hiljade dinara. Samo na jednoj namirnici. Na celoj zimnici — nekoliko puta više.
Paradajz drži nešto ujednačeniji raspon: 150 dinara u Kragujevcu i Loznici, 170 na kvantašu, 200 u Kikindi. To je razlika od trećine, ne od četiri puta, ali je dovoljna da porodicu natera da razmisli gde će kupiti.
Patlidžan: crno-plava enigma srpskih pijaca
Patlidžan je, po svemu sudeći, najčudnija priča ovogodišnje zimnice. Od 150 dinara u Beogradu i Loznici, do 250 u Kikindi — to je skok od 67 procenata za istu robu, na rastojanju koje se prelazi za jednu popodnevnu vožnju. Ako neko u Beogradu ili Loznici gleda ka Kikindi, može da pomisli da tamo kupuju patlidžan presvučen zlatnom folijom.
Povrtari iz okoline Loznice, gdje je patlidžan upola jeftiniji, ne kriju čuđenje kada čuju kikindsku cenu.
Kad vidim da je patlidžan 150 dinara, a u Kikindi 250, ne mogu da verujem. Ili su oni preterali ili mi ovde radimo u minusu — povrtar iz okoline Loznice
Kikindžani, s druge strane, plaćaju razliku koja se ne može objasniti troškovima prevoza. To je cena lokalne neravnoteže između ponude i tražnje, cena koju formira jedan tezgar i jedan kupac u jednom trenutku — i tu nema nikakve sistemske logike.
Ostalo povrće: gde su skokovi, a gde zatišje
Kupus je najjeftiniji na kvantašu, 45 dinara, ali u Kragujevcu, Kikindi i Loznici stoji na 80. Krompir se drži između 60 i 100, crni luk od 40 do 100, a šargarepa od 80 do 120 dinara po kilogramu. To su, reklo bi se, razumne razlike za različite lance snabdevanja i različite gradove.
Pravi šok dolazi kod belog luka. Kvantaška cena je 400 dinara, u Kikindi 650, u Loznici 700, a u Kragujevcu — neverovatnih hiljadu i dvesto dinara po kilogramu. Za glavicu belog luka. Ako je neko u Kragujevcu u septembru 2026. hteo da kupi kilogram domaćeg belog luka, platio ga je koliko i dobar komad svinjskog buta. I tu priča o domaćinstvu postaje priča o luksuzu.
Na kragujevačkoj pijaci, gde se paprika babura i šilja prodaju po istoj ceni, prodavci ističu da je ponuda ove godine dobra, ali da kupci kalkulišu kao nikada ranije.
Ljudi uzimaju manje nego prošle godine. Pitaju za svaku stotinu dinara, traže jeftiniju papriku, ne gledaju više baburu nego šilju. Sezona ajvara postaje sve kraća u mnogim kućama — prodavac na zelenoj pijaci u Kragujevcu
Praziluk u Kikindi od 300 dinara i boranija u Loznici od 600 dodatno su začinili sliku. Sve ono što ranije nije izazivalo pitanja — obično povrće, svakodnevno — sada izgleda kao mala investicija.
Kvantaške priče i dilerska iskustva
Na beogradskom kvantašu, gde se roba menja brže nego na zelenim pijacama, dileri primećuju da je ponuda krompira, paprike, crnog luka i paradajza dobra. Ali pojedine vrste povrća — blitva, boranija, krastavac salatar, zelena salata — zabeležile su rast cena, jer je njihova sezona kratka i brzo se troši.
Sve što ide u salate poskupelo je, jer je sezona kratka i brzo se troši. Ali osnovne kulture za zimnicu drže se, paprika i paradajz nisu otišli u nebesa — kvantaški prodavac u Beogradu
Ova rečenica, u suštini, sumira sezonu. Osnova za zimnicu nije katastrofalna, ali sitna potrošnja svakodnevnih salata jede po džepu više nego što se očekivalo. I tu se vidi da domaćinstvo više nije isto kao pre pet godina.
Šta sve ovo znači za selo i za kuhinju
Ovolike razlike u cenama nisu nikakva novost na srpskim pijacama, ali su postale sistem, a ne izuzetak. Veliki proizvođači koji rade sa kvantašima imaju stabilnije lance snabdevanja i niže marže, dok mali povrtari na zelenim pijacama zaračunavaju svaki trošak — prevoz, ambalažu, gubitke na tezgi, nepredvidive kupce, vreme provedeno na putu.
Za domaćicu, poruka je jasna i nije baš romantična: ko hoće da uštedi na zimnici, mora putovati. Ko ima pristup kvantašu u Beogradu, na paprici, paradajzu, kupusu i krompiru uštedeće ozbiljnu sumu. Ko nema, plaća punu cenu lokalne pijace — a ta cena varira od grada do grada, ponekad i duplo, bez ikakvog opravdanog razloga.
Za poljoprivrednika, ove brojke su bolni signal da tržište nije ujednačeno. Proizvođač u Loznici koji prodaje papriku šilju za 200 dinara i patlidžan za 150 gleda ka Kikindi, gde patlidžan ide za 250 — i ta razlika nije prilika, nego posledica različitih troškova i različitih kupaca. Ko hoće da zaradi, mora ili da ide u Beograd na kvantaš ili da nađe kupca koji će platiti više. Ko ostane na lokalnoj tezgi, plaća razliku u vidu niže cene ili više nepotrošene robe.
Beli luk od hiljadu i dvesto dinara u Kragujevcu ilustrativan je na drugi način. To je ili posledica slabe ponude domaćeg belog luka, ili lokalne špekulacije, ili jednostavno činjenice da domaći beli luk u Srbiji postaje retkost. Kada jedan grad naplaćuje glavicu belog luka po ceni kilograma svinjskog buta, nešto u sistemu ne valja — i o tome bi moralo da se priča mnogo više nego što se priča. Jer domaći beli luk nije egzotika, nego osnovna namirnica svake srpske kuhinje.
Zaključak: još uvek tegla, ali uz kalkulaciju
Zimnica 2026. neće biti jeftina, ali nije ni nedostižna. Paprika šilja od 120 do 200 dinara, paradajz od 150 do 200, patlidžan od 150 do 250 — to su cene koje prosečna četvoročlana porodica može da podnese za jednu sezonu konzerviranja. Problem nastaje kada se te cene saberu sa belim lukom od hiljadu i dvesto dinara, prazilukom od 300 ili boranijom od 600.
Tegla ajvara, turšije ili pinđura neće biti jeftinija nego lane. Ali ko pazi, ko upoređuje cene i ko zna gde da kupi — taj će i ove jeseni napuniti ostavu bez velikih žrtava. A srpski seljak koji gleda ove cifre mora da zna da razlika između 120 i 250 dinara nije samo tržišna igra — to je razlika između tržišta koje radi i tržišta koje čeka da mu neko drugi odredi cenu. A dotle, domaćica u Kikindi za patlidžan daje 250 dinara, a u Loznici samo 150, i niko joj ne objašnjava zašto.
Izvor: Agromedia, 1. oktobar 2026.
💬 0 komentara