Berba je u punom jeku, a slika iz vinograda ove godine podseća na paradoks koji teško može da stane u jedan ekonomski izveštaj. Loze su rodile kao retko kad, sunce je pogodovalo, ali umesto da se trube pune zvoncima i da se grožđe preotima za mesto u podrumu, sve više vinara u Srbiji danas stoji među čokotima i pita se kome da proda rod. Zemlja koja ima manje vinograda nego što bi mogla da ima, nema dovoljno kupaca ni za ono što već postoji.
Globalni pad potrošnje stiže do naših čokota
Nije ovo isključivo srpska muka, ali jeste srpski osećaj. Međunarodna organizacija za vinovu lozu i vino procenila je da je svetska potrošnja vina u 2025. godini oko dvesta osam miliona hektolitara, što je za dva i po odsto manje nego godinu ranije. Ako se vratimo sedam godina unazad, od 2018. do danas, globalna potrošnja je pala za približno četrnaest odsto. To nije kratkoročni šok izazvan nekom krizom, to je trend koji trajno menja vinsku kartu sveta.
Razlozi su poznati, ali ih je korisno ponoviti jer se tiču i nas. Ekonomski pritisci stežu kućne budžete, kupovna moć slabi, životni stilovi se menjaju, a na tradicionalnim vinskim tržištima mlađe generacije piju manje alkohola nego njihovi očevi i dedovi. Kad nešto popiju, vino im često nije prvi izbor, a crveno posebno nije. Talas koji je potopio Italiju, Španiju i Francusku sada se jasno oseća i u srpskim vinogradima, jer kad veliki proizvođači ne mogu da prodaju svoju robu, višak se preliva na manja tržišta poput našeg.
Cene na terenu: merlo niko ne traži, tamjanika drži ali popušta
Kad se spustite na konkretne brojke sa srpskih njiva, slika postaje još oštrija. Crne sorte grožđa ove jeseni uglavnom se prodaju od šezdeset do osamdeset dinara po kilogramu, zavisno od sorte i vinogorja. Bele sorte su nešto skuplje, kreću se oko sedamdeset do osamdeset dinara. Izuzetak je i dalje tamjanika, autohtona sorta koja drži premijum od sto do sto dvadeset dinara po kilogramu. Poređenja radi, 2023. godine tamjanika je dostizala i sto pedeset do sto sedamdeset dinara, što znači da je i ona u padu, samo sporijem i manje bolnom.
Za Branislava Anđelića, vlasnika organske vinarije Plavinci, ova sezona je posebno bolna jer otkriva nešto što statistike ne pokazuju.
Ako pogledate ponudu na berzi Saveza vinara i vinogradara, videćete da je na tržištu veliki višak grožđa. Veliki broj vinara ove godine ne pravi vino, već prodaje grožđe koje nema ko da kupi. Merlo je posebno teško prodati, a deo grožđa ostaje na čokotima ili završava kod proizvođača rakije po veoma niskim cenama — Branislav Anđelić, vlasnik organske vinarije Plavinci
Kad merlo, jedna od najrasprostranjenijih crnih sorti na svetu, u Srbiji ne može da nađe kupca, to nije samo tržišni signal, to je alarm koji zvoni za celu industriju.
Ukus potrošača se promenio, klima ne pomaže
Anđelić objašnjava da se ukus potrošača u Srbiji pomerio ka lakšim vinima sa manje alkohola. To bi, na prvi pogled, moglo da zvuči kao prilika za proizvođače, ali klima radi direktno protiv njih. Klimatske promene podižu nivo šećera u grožđu, što automatski znači viši procenat alkohola u vinu. Domaći vinari se nađu u klještima, jer im priroda daje sve slađe grožđe, a tržište traži suprotno. Rešenja postoje, ali zahtevaju ulaganja u opremu i znanje koje mali proizvođač teško može da priušti.
Istovremeno, mladi piju manje, a kad piju, biraju druga pića. Uz to, kupovna moć je slabija nego pre pet godina, pa se vino, koje je relativno skup proizvod, lako izbaci iz korpe. Anđelić to plastično opisuje kroz jednostavnu matematiku: za cenu jedne flaše pristojnog vina može da se kupi nekoliko piva. U ugostiteljstvu je situacija još gora, jer visoke marže guraju pristojno vino u cenovni rang koji prosečan gost ne može ili ne želi da plati.
Cena grožđa je samo vrh ledenog brega
Ovde dolazimo do ključnog momenta koji mnogi potrošači ne razumeju. Čak i kad bi grožđe bilo besplatno, flaša srpskog vina iz male vinarije ne bi mogla da bude jeftina. Anđelić je još 2021. godine u analizi pod naslovom "Zašto je srpsko vino skupo?" razložio strukturu troškova. Sirovina je samo jedan, i to ne najveći deo. Tu su objekat, oprema, ambalaža, radna snaga, energija, porezi, transport, distribucija i trgovačke marže. Boca, čep, etiketa i ostali materijali u Srbiji su skuplji nego kod velikih proizvođača u Italiji ili Španiji, jer se nabavljaju u manjim količinama i po nepovoljnijim uslovima.
Mali proizvođač, prema toj računici, može da ima trošak od više evra po flaši pre nego što vino uopšte uđe u maloprodaju. To znači da pad cena grožđa ne mora da se preslika na policu, i da vinari nemaju mnogo prostora da spuste krajnju cenu čak i kad bi hteli. Ako nemaju prostora da spuste cenu, a tržište ih neće po višoj, onda nema ni matematike koja se može sastaviti.
Uvoz dodatno guši domaću proizvodnju
Srpski vinari već godinama upozoravaju na još jedan problem koji se ne vidi u ceni grožđa, ali se jasno vidi u krajnjem rezultatu. Domaće tržište preplavljeno je vinom i grožđem iz uvoza, posebno iz zemalja regiona, gde su proizvodni troškovi niži, a logistika brža. Kad se tome doda i višak vina u rinfuzi iz velikih evropskih zemalja koje same više ne mogu da ga prodaju, domaći proizvođač se nađe u situaciji da se takmiči sa svima, a da nema ni cenu ni kapacitet na svojoj strani.
Savez vinara i vinogradara Srbije odavno traži mere zaštite domaće proizvodnje. Predložene izmene propisa idu u dobrom smeru, jer predviđaju da se vino označeno kao domaće mora proizvoditi od grožđa uzgojenog u Srbiji, uz prelazni period za prilagođavanje. To je minimum koji bi trebalo da postoji, ali ostaje pitanje da li će biti dovoljan u uslovima kada se tržište urušava.
Voleli bismo svi u ovom poslu da se povećava površina pod vinogradima. Ali teško je očekivati nove zasade ako proizvođač danas nema sigurnost da će prodati ni grožđe koje već proizvodi — Branislav Anđelić, vlasnik organske vinarije Plavinci
Šta sve ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ovde nije reč samo o vinarima. Reč je o celokupnom lancu, od proizvođača grožđa, preko malih vinarija, do distributera i ugostitelja. Kad tržište vina ne diše, raste pritisak na proizvodnju rakije, što nije loše po sebi, ali jeste loše ako znači da se grožđe preusmerava jer nema ko da ga preradi u vino. To je gubitak vrednosti koji se meri milionima i koji ne ostaje samo u vinogradima, već se vuče kroz čitavo selo.
Srbija ima klimu, zemljište i tradiciju za vrhunska vina. Ima i sve više malih, ozbiljnih vinara koji rade kvalitetno i pošteno. Ali nema tržište koje bi to prepoznalo i platilo. Bez jasne strategije, bez zaštite od nekontrolisanog uvoza i bez ozbiljnijeg rada na promociji domaće potrošnje vina, ostaćemo zaglavljeni u situaciji da imamo manje vinograda nego što možemo, a i ono što imamo ne možemo da prodamo. Ako neko danas razmišlja da podigne novi vinograd, trebalo bi prvo da prođe kroz ovu jesen, da stane u nekom čokotu i vidi kako izgleda kad berba završi, a kupaca nema. To je lekcija koja se uči na terenu, a ne u kancelariji ministarstva.
Izvor: Agro News, 1. oktobar 2026.
💬 0 komentara