Kada prošetate kroz bilo koju srpsku varošicu i naiđete na psa koji traži hranu ispred prodavnice, ne pitate se samo gde je njegov dom — pitate se gde je država koja bi trebalo da se time bavi. Odgovor je, u devedeset sedam slučajeva, nigde. Udruženje „Vege zajednica" je ovih dana iznelo podatke koji nisu ni iznenađenje ni senzacija — oni su potvrda onoga što svi već znamo, ali niko ne želi da kaže na glas: sistem koji bi trebalo da štiti životinje u Srbiji u suštini ne funkcioniše.
Decenija izveštaja i nula pomaka
Pozadina ove priče starija je od većine akcionih planova koji su u međuvremenu napisani, usvojeni i zaboravljeni. Tema dobrobiti životinja u Srbiji ima dugu istoriju pisanja i kratku istoriju sprovođenja — donose se strategije, formiraju radne grupe, objavljuju se namere, a na terenu ostaje sve ono što je bilo i pre nego što se strategija donela.
Tamara Jevtović iz „Vege zajednice" oslonila se na izveštaj Državne revizorske institucije koji je obuhvatio period od 2017. do 2020. godine, i to je dovoljno da se shviti razmera problema. Ti podaci, koliko god stari, i danas opisuju stvarnost koja se nije pomerila ni za centimetar. A razlog zašto se nisu pomerila je jednostavan: niko nije imao obavezu da ih pomeri, a oni koji su je imali nisu snosili posledice.
Mapa praznih ruku
Prema revizorskom izveštaju, devedeset sedam jedinica lokalne samouprave u Srbiji nije imalo prihvatilište za napuštene životinje. Pedeset pet opština nije usvojilo ni program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka — što znači da nemaju ni zgradu, ni plan, ni nameru da reše problem. U više od polovine lokalnih samouprava pitanje napuštenih životinja prepustili su slučajnosti, dobroti pojedinaca i neformalnim udruženjima koja rade sa nulom budžeta i beskonačnim entuzijazmom.
Prihvatilišta koja ipak postoje ne prave veliku razliku. Prenatrpana, podfinansirana, sa uslovima koje je teško nazvati adekvatnim — ona rešavaju problem onoliko koliko kanta vode rešava poplavu. Opština koja nema prihvatilište i nema program sterilizacije zapravo je javno priznala da joj to nije prioritet. U državi koja ima Zakon o dobrobiti životinja, to je manje propust, a više cinizam.
Devedeset sedam opština bez prihvatilišta nije statistika — to je priznanje da je sistem odustao od osnovne obaveze prema životinjama i građanima. — predstavnik udruženja, na osnovu izveštaja DRI
Ovo nije pitanje humanosti, iako jeste i to. Ovo je pitanje osnovne funkcionalnosti države. Svaki pas na ulici košta nekoga — poljoprivrednika čiju stoku uznemirava, vozača koji koči na putu, dete koje se plaši da prođe. Trošak se samo prebacuje sa opštine na pojedinca.
Kavezi i računovodstvo odgovornosti
Industrijski uzgoj je druga strana iste medalje, i tu priča direktnije dotiče poljoprivrednike. Kampanja „Slomimo kaveze", deo međunarodne koalicije Open Wing Alliance, ukazuje na ono što u mnogim evropskim zemljama već postaje prošlost — kavezni uzgoj koka nosilja. U Srbiji, prema proceni kampanje, većina jaja na tržištu i dalje dolazi iz tog sistema.
Koka nosilja u kavezu provodi život u prostoru koji joj ne dozvoljava da se kreće, čeprka, raširi krila. To nije debata između aktivista i proizvođača o tome ko zna bolje — to je pitanje standarda koji definišu kakvu hranu jedemo i kakvu poljoprivredu gradimo. U Evropskoj uniji taj standard je već donet i kavezna proizvodnja je na izlaznim vratima. Ko misli da Srbija može da ignoriše taj trend, ne razume kako funkcionišu tržišta na koja želimo da izvozimo.
Peticiju za ukidanje prodaje jaja iz kaveznog uzgoja u supermarketima potpisalo je više od dvadeset hiljada ljudi. To nije zanemarljiv broj za zemlju u kojoj se peticije obično završe na stolu nekoga ko ih nikada ne pročita. To je signal da potrošač u Srbiji počinje da razlikuje „jeftino" od „odgovorno" i da sve više glasa novčanikom — a novčanik je jedini glas koji proizvođači zaista čuju.
„Vege zajednica" kroz kampanju sarađuje sa kompanijama i proizvođačima na izbacivanju jaja iz kaveznog uzgoja. To je možda najvažniji deo cele priče, jer promena ne može doći samo od potrošača koji kupuje drugačije jaje, ni od države koja donese drugačiji zakon. Mora doći i iz samog lanca proizvodnje — od onih koji drže koke, koji prodaju jaja i koji odlučuju o tome kako će izgledati farma sutra.
Sudovi koji normalizuju nasilje
Brojke Republičkog zavoda za statistiku za 2024. godinu su deo ove priče koji ostavlja najgori ukus. Tokom prošle godine prijavljene su sto sedamdeset tri osobe zbog ubijanja i zlostavljanja životinja. Osuđeno je dvadeset osam. Zatvorske kazne su izrečene za dve osobe. Ostali su kažnjavani novčano ili uslovno — što u praksi znači da im se kaže da ne ponavljaju, a oni to najverovatnije ne čuju.
Razmislite o toj proporciji malo duže. Na sto sedamdeset tri prijave dolazi dvadeset osam osuda, i samo dve zatvorske kazne. Ako vas neko prijavi zato što ste zlostavljali ili ubili životinju, šansa da završite u zatvoru je manja od dva procenta. Sistem koji tako funkcioniše ne odvraća nikoga od nasilja — on ga normalizuje, daje mu administrativni okvir i pretvara u incident koji se rešava papirologijom.
Kada sto sedamdeset tri prijavljena slučaja daju samo dve zatvorske kazne, poruka nije da je pravda spora — poruka je da je nema. — iz analize podataka Republičkog zavoda za statistiku
Šta ovo znači za onoga koji drži motiku
Evo gde ova priča prestaje da bude stvar udruženja i postaje stvar poljoprivrede. Pitanje dobrobiti životinja se u našoj sredini rutinski gura u kutiju „aktivizam" i odbacuje kao nešto što se proizvođača ne tiče. To je greška koja će nas skupo koštati. Evropska unija, tržište na koje Srbija izvozi ili želi da izvozi sve više poljoprivrednih proizvoda, ima standarde o dobrobiti životinja koji se ne pregovaraju. Ko nastavi da proizvodi na stari način, naći će se tačno tamo gde su se našli proizvođači koji nisu pratili promene u standardima bezbednosti hrane — van tržišta, sa robom koju niko neće da kupi.
Napuštene životinje nisu ni problem aktivista, koliko god se tako prodavalo. To je problem svake seoske zajednice u kojoj čopori pasa predstavljaju pretnju po bezbednost, po stoku, po decu. Opština koja nema prihvatilište i nema program sterilizacije prebacuje taj trošak na poljoprivrednika koji sam brani svoje dvorište. I onda se, kada nešto krene po zlu, nađe pred sudom — jer je reagovao na način koji zakon ne predviđa, a država nije ponudila nikakav drugi izlaz. To je zamka u koju se ulazi sistematski, a ne slučajno.
„Vege zajednica" traži donošenje novog Zakona o dobrobiti životinja, uz učešće stručnjaka i udruženja. Traži uređena prihvatilišta u svim opštinama, dosledno kažnjavanje zlostavljanja i unapređenje uslova na farmama. Među merama je i postepeno ukidanje kaveznog uzgoja koka nosilja. To je, realno, minimum onoga što jedna normalna država treba da ima — ne maksimum, ne ambicija, ne cilj za desetu godinu. Minimum.
Problem je u tome što „postepeno" u srpskom institucionalnom rečniku najčešće znači „nikada". Zakon se donese, primena se odgodi, institucije se preorganizuju, a na terenu ostane sve kako je bilo. Devedeset sedam opština bez prihvatilišta nisu nastale preko noći — nastale su decenijom nebrige koja se zvala „nema novca", a zapravo je značila „nema prioriteta". I dok god se to ne promeni, svi izveštaji, peticije i revizorski nalazi ostaju ono što jesu: papir na kom se piše ono što se već zna.
Ako poljoprivreda Srbije želi da bude ozbiljna grana koja izvozi, koja plaća račune i koja hranom konkuriše na zahtevnim tržištima — onda dobrobit životinja ne može biti rubrika u nečijoj peticiji. To je proizvodni standard, tržišni uslov i civilizacijski minimum. Ko to ne vidi, gleda u pogrešnom smeru — a smer u kom treba gledati naziva se budućnost, i ona ne čeka one koji misle da mogu da je ignorisu.
Izvor: Agro TV, 25. oktobar 2026.
💬 0 komentara