Dok su traktori već zaorali jesenje brazde i dok proizvođači broje koliko im je ostalo od ovogodišnjeg prinosa posle suša, tuča i preskupih inputa, Vlada je iza zatvorenih vrata preuredila budžet za 2026. Na papiru, izgleda kao rutinska korekcija — pomeranje novca s jedne strane budžetske tabele na drugu. Ali kad zagrebete ispod tih brojeva, iskoči priča o prioritetima. O tome kome se daje danas, a koga se ostavlja za neko sutra koje možda nikad ne dođe.
Šta se promenilo i zašto baš sada
Izmene Uredbe o raspodeli podsticaja stižu u trenutku kada srpska poljoprivreda ne zna na kojoj nozi stoji. Klimatski ekstremi su 2025. godinu pretvorili u jednu od najtežih u poslednjoj deceniji. Inputi su poskupeli do te mere da neki proizvođači ozbiljno razmišljaju o smanjenju proizvodnje. A iznad svega visi neizvesnost oko pregovora o pristupanju EU i korišćenja pretpristupnih fondova — onih novčanika koji bi trebalo da nas uvuku u evropske standarde.
Vlada je, sasvim očekivano, odlučila da prioritet da direktnom ublažavanju troškova proizvođača. To znači — para u džep sada, strukturne investicije neka sačekaju. To nije nova priča u srpskoj agrarnoj politici. Prebacivanje sredstava iz mera ruralnog razvoja u direktna plaćanja dešava se gotovo svake godine u nekoj formi. Razlika je u razmerama i u tome šta tačno žrtvujete kad prebacite skoro milijardu i po dinara.
Brojevi koji pomeraju granice
Programska aktivnost direktnih plaćanja dobila je injekciju od 1,285 milijardi dinara. Njen ukupni iznos skočio je na 90,389 milijardi. Istovremeno, mere ruralnog razvoja pretrpele su identičan gubitak — umanjene su za istih 1,285 milijardi, pa je njihov novi ukupni iznos pao na 11,566 milijardi dinara. Simetrično kao lenjir. Ali simetrija u budžetu ne znači i pravednost.
Zanimljiv detalj: od tih 11,566 milijardi, 200 miliona dinara ostaje neraspoređeno. To je signal koji ne treba prevideti. Ni sami kreatori politike nisu sigurni gde će ta sredstva završiti, a to znači da ni oni nemaju jasan plan za ruralni razvoj. Ili ga imaju, ali ne žele da ga zapišu.
Ukupan iznos podsticaja po osnovu direktnih plaćanja povećan je sa 80,4 na 82,137 milijardi dinara. Na prvi pogled — rast. Ali kad ga razložite, shvatite da on nije rezultat novog novca u sistemu. To je preusmeravanje. Ista para, druga adresa.
Kada prebacujete milijardu i po dinara iz ruralnog razvoja u direktna plaćanja, vi zapravo kažete — dugoročne investicije mogu da sačekaju, a proizvođači treba sada da dobiju pare. To je politički racionalno, ali dugoročno rizično. — predstavnik poljoprivredne struke iz pregleda uredbe
Najosetljivija stavka u celom ovom preuređivanju jeste premija za mleko. Za četvrti kvartal 2025. i prva tri kvartala 2026. predviđeno je 16,432 milijarde dinara. Mlekari već mesecima upozoravaju na pad otkupnih cena i rast troškova stočne hrane. Za brojna porodična gazdinstva u brdsko-planinskim područjima, gde nema alternative u proizvodnji, ovaj iznos neće biti pitanje konkurentnosti. Biće pitanje preživljavanja.
Gde se seče i koliko duboko
Osnovni podsticaji za biljnu proizvodnju pretrpeli su rez od 500 miliona dinara — sa 36 na 35,5 milijardi. Stočarstvo je prošlo još gore: podsticaji su smanjeni sa 24 na 23,4 milijarde, što znači gubitak od 600 miliona dinara. Za proizvođače koji već posluju na granici isplativosti, to nije marginalna cifra. To je razlika između toga da li će u proleće kupiti seme ili ga seći na komšijinoj opremi.
Mere ruralnog razvoja dobile su ukupno 3,092 milijarde dinara. Od toga je 1,545 milijardi namenjeno unapređenju konkurentnosti i podršci upravljanju rizicima — prvenstveno kroz regresiranje premija osiguranja useva, plodova, višegodišnjih zasada, rasadnika i životinja. Za razvoj ruralne infrastrukture opredeljeno je 400 miliona dinara. Savetodavne usluge i prenos znanja u poljoprivredi dobili su 1,147 milijardi.
Regresiranje premija osiguranja je jedna od retkih mera koja zaista štiti proizvođače od klimatskih šokova. Pitanje je da li je 1,5 milijardi dinara dovoljno kada znate da su samo tuče ove godine nanile štete od nekoliko milijardi. — predstavnik poljoprivredne struke iz pregleda uredbe
Razmislite o tome na trenutak. Cela infrastruktura ruralnog razvoja — putevi, vodovodi, skladišta, sve ono što čini da selo ne umre — dobija 400 miliona dinara. To je manje nego što se daje za savetodavne usluge. To je manje od jednog procenta ukupnog agrarnog budžeta. A onda se čudimo zašto mladi beže iz sela.
IPARD između nade i realnosti
IPARD program, koji bi trebalo da bude most ka evropskim standardima, dobio je 5,996 milijardi dinara. Od toga su 1,2755 milijardi budžetskih sredstava Srbije, dok 4,7205 milijardi dolazi iz finansijske pomoći EU. Odnos je jasan — četiri puta više evropskog nego domaćeg novca. To pokazuje suštinski problem naše agrarne politike: domaći budžet služi uglavnom kao protivteža za aktiviranje EU sredstava, a ne kao samostalni instrument razvoja.
Problem je u tome što se IPARD sredstva realizuju sporo. Birokratija je gusta, konkursi su komplikovani, a mnoga gazdinstva koja bi mogla da konkurišu odustaju na pola puta. Svaki dinar koji se ne povuče na vreme predstavlja izgubljenu priliku koja se ne vraća. EU novac nije dar — to je poziv na investiranje koji važi dokle god ga koristite. Kad ga ne koristite, ide nekome drugom.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za ratare u Vojvodini koji gaji pšenicu i kukuruz na stotinak hektara, izmene uredbe znače jedno — osnovni podsticaj će biti nešto manji, ali će premije i direktna plaćanja verovatno stići brže. Za njega je to razmena u minusu, ali ne katastrofalna.
Za stočara u zapadnoj Srbiji koji drži trideset krava, smanjenje podsticaja u stočarstvu od 600 miliona dinara znači manje novca po grlu. I to u trenutku kad su troškovi veterine i hrane na istorijskim maksimumima, kad otkupne cene mleka ne prate rast inputa, i kad mu banka već gleda u bilans.
Pravo pitanje nije da li je prebacivanje sredstava u direktna plaćanja opravdano. U kratkom roku, jeste — ljudima treba novac sada, ne sledeće godine. Pravo pitanje je šta se dešava sa strukturnim promenama koje jedino mogu da učine srpsku poljoprivredu konkurentnom na duže staze. Ruralna infrastruktura sa 400 miliona dinara, savetodavne usluge sa 1,147 milijardi — to su kvake na kojima visi modernizacija sistema. Kad ih slabi svake godine, ne gradimo budućnost. Samo kupujemo vreme.
A vreme koje kupujemo na dug, na kraju nekome mora da se naplati. Pitanje je samo — ko će platiti račun kad stigne.
Izvor: AgroFin, 26. oktobar 2026.
💬 0 komentara