Dok srpski vinogradi još razmišljaju da li da stupe u izvoznu trku, Moldavija je do dvadesetog oktobra već spakovala sedamnaest i po hiljade tona stonog grožđa za dvadeset četiri zemlje i naplatila trinaest i po miliona evra. I kažu — to je tek početak. Pitanje koje se nameće samo po sebi: zašto ovo radimo mi, a ne čitamo o tome kao o srpskom uspehu?
Mala zemlja, velika organizacija
Moldavija je zemlja sa oko dva i po miliona stanovnika, manja od Beogradskog regiona po broju ljudi, a izvozi stono grožđe kao da je srednjoevropska sila. Razlika između nas i njih nije u površinama pod vinogradima, ni u klimi, ni u kvalitetu sorti. Razlika je u tome što su se organizovali.
APESM ne čeka da se pojavi problem pa da reaguje. Oni prate berbu sortu po sortu, tržište državu po državu, cenu kilogram po kilogram, i na osnovu toga prave procene i usmeravaju proizvođače. Kod nas se često sazna koliko je grožđa ostalo neraspoređeno tek kad se berba završi i kad kamioni krenu da traže kupca po principu „ko da". Moldavci su na taj način već do sredine oktobra pokrili tržišta od Rumunije do Mongolije, sa prosečnom cenom od sedamdeset osam centi po kilogramu, što je petnaest moldavskih leja.
Brojke koje bodu oči
Razlika u cenama po tržištima priča je za sebe. Najveći kupac, Rumunija, otkupila je pet hiljada i trista tona po osamdeset dva centa po kilogramu. Poljska je uzela tri hiljade i osamsto tona, ali po znatno višoj ceni — evro i jedan cent. Rusija je primila dve hiljade i osamsto tona, ali po svega četrdeset pet centi, što je manje od polovine poljske cene. Belorusija je uzela osamsto pedeset tona, a Ukrajina dve hiljade i sto tona.
A onda je tu Španija. Najviša prosečna cena u celom izvoznom portfoliju Moldavije zabeležena je upravo na španskom tržištu — evro i četrdeset četiri centi po kilogramu. To znači da Moldavci znaju da pozicioniraju svoj proizvod tamo gde se plaća, a ne samo tamo gde je lako prodati.
„Nije problem proizvesti grožđe. Problem je znati gde ćete ga prodati pre nego što ga uberete." — predstavnik APESM-a, iz saopštenja Udruženja
Kasne sorte i šta one znače
Do dvadesetog oktobra Moldavci su uglavnom izvozili rane sorte, koje idu prve na tržište i koje hvataju prozor dok konkurencija još nije stigla. Ali prave pošiljke kasne sorte „Moldova" krenule su ubrzo nakon berbe, što znači da je mašina već radila i da skladišta neće čekati. Značajan deo roda biće plasiran tokom poslednjih meseci 2026. i početkom 2027, uključujući i isporuke iz skladišta, što je ključno za održavanje cena van sezone.
Ovde treba stati na sekund. Sorta „Moldova" je kasna, otporna, čuva se u skladištu mesecima i omogućava izvoz u periodu kada niko drugi nema sveže grožđe. To nije slučajnost. To je strategija. Ko ima sorte koje se čuvaju, taj ima i cenu koju sam određuje.
Tržišta koja mi ne vidimo
U narednim mesecima Moldavija očekuje intenziviranje izvoza ka Iraku, Mongoliji i zemljama Persijskog zaliva. Za srpskog proizvođača ova tri imena zvuče egzotično, skoro nepoznato. Ali na tim tržištima se plaća, i to dobro, jer tamo nema domaće proizvodnje stonog grožđa koja bi konkurisala.
Persijski zaliv je tržište koje godinama uvozi voće i povrće iz celog sveta, plaća premium cene i traži kvalitet. Irak je tržište u oporavku sa rastućom srednjom klasom. Mongolija je specifična, ali i tamo se jede grožđe i ko ga donese — taj ga i proda. Moldavci su shvatili da se pare ne nalaze samo u komšiluku.
„Dvadeset četiri zemlje kupaca za sedamnaest hiljada tona znači jedno: moldavsko grožđe nije nigde strano, nigde odbijeno. To se ne dešava samo od sebe." — iz analize EastFruit
Šta ovo znači za nas
Srbija proizvodi stono grožđe u Vojvodini, u Sremu, u Negotinskoj krajini, na jugu. Imamo sorte, imamo ljude koji znaju da rade vinograde, imamo kvalitet koji se ne stidi poređenja. Ono što nemamo je organizacija koja bi sedela sa proizvođačima pre berbe, napravila plan plasmana, kontaktirala kupce u dvadeset četiri zemlje i obezbedila da kamion krene na put sa poznatim kupcem na kraju, a ne sa nadom.
Moldavija je do dvadesetog oktobra naplatila trinaest i po miliona evra samo od stonog grožđa, sa prosečnom cenom ispod osamdeset centi po kilogramu. Da je srpski proizvođač dobio tu cenu za deset hiljada tona, to bi bilo osam miliona evra u džepu. Da je imao hrabrosti za Španiju i Poljsku, gde cena prelazi evro, računica se menja drastično.
Problem nije u tome što ne možemo. Problem je u tome što još uvek čekamo da se neko javi, umesto da mi zovemo. Moldavija je dokazala da organizacija, sortiment i poznavanje tržišta mogu da od male zemlje naprave ozbiljnog igrača. A mi i dalje prodajemo grožđe na raskrsnicama.
Izvor: Agro TV, 27. oktobar 2026.
💬 0 komentara