Svaki gazda u Srbiji koji je ikada gledao svoje njive posle tri uzastopne sezone intenzivne proizvodnje zna jedno — zemlja se zamara. Ali pitanje je da li to zaista razume, ili samo oseti kad već bude kasno. Prof. dr Vera Raičević, penzionisana profesorka sa Katedre za ekološku mikrobiologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i suosnivačica kompanije Biofor System, postavlja to pitanje bez ustezanja: kako možemo očekivati da zemljište iz sezone u sezonu rađa ako u njegov kvalitet ne ulažemo ništa?
Pozadina: zemlja kao bankar kojem nikad ne vraćaš dug
Ratarstvo u Srbiji decenijama funkcioniše po jednoj jednostavnoj, ali opasnoj logici — izvuci maksimum sada, brini kasnije. Ta logika je donosila rezultate dok je zemljište imalo rezerve. Danas te rezerve nestaju, a proizvođači sve češće krive vreme, seme ili đubrivo kad prinos padne. Retko ko pogleda pod noge.
Raičevićeva je stručnjakinja za istraživanje i razvoj u Biofor Systemu, firmi koja se bavi upravo onim što većina proizvođača tretira kao apstraktnu nauku — živim delom zemljišta. Njena poruka nije nova, ali jeste hitna: priprema za stabilan prinos ne počinje setvom. Počinje brigom o zemljištu i njegovom biološkom delu, onom što se ne vidi golim okom, a od čega zavisi sve.
Šta se dešava kad zemlju tretiramo kao mrtvu podlogu
Detalji koje Raičević izlaže nisu neka egzotična teorija. Ona jednostavno kaže da od zemljišta tražimo da stalno rađa, da stvara uslove za razvoj biljaka, a da pritom ne ulažemo u njegove osobine od kojih taj razvoj direktno zavisi. To je kao da od radnika očekuješ punu smenu svaki dan, a hraniš ga jednom nedeljno.
„Zaista nije realno da očekujemo od zemljišta da stalno rađa, da stvara uslove da se biljka dobro razvija, a da ne ulažemo u zemljište, da ne ulažemo u kvalitet zemljišta, da ne ulažemo u one osobine zemljišta od kojih direktno zavisi rast biljaka." — prof. dr Vera Raičević, suosnivačica Biofor System
Njena poruka proizvođačima je direktna: put do stabilnog prinosa počinje zemljištem. Da bi ono moglo da podrži novu proizvodnju, potrebno je čuvati i popravljati njegove osobine. Ne samo hemijske parametre koje merimo u laboratoriji — pH, humus, NPK. Već i živi svet u njemu. Mikroorganizme, gljive, bakterije koje razlažu organsku materiju, koje vezuju azot, koje čine da koren može da usvaja hranu.
To je deo priče koji srpska poljoprivreda sistematski preskače. Radimo analize zemljišta, dodajemo mineralna đubriva po preporuci, i smatramo da smo uradili svoje. Ali između laboratorijske preporuke i onoga što se dešava u polju stoji čitav ekosistem koji smo zaglavili.
Živi deo zemljišta: nevidljivi radnik koga niko ne plaća
Raičević posebnu pažnju posvećuje očuvanju bioloških karakteristika zemljišta. One su, kako ističe, stub održive poljoprivredne proizvodnje. Ne dopuna. Ne opcija. Stub.
„Sigurno da kvalitet zemljišta sa biološkim karakteristikama zemljišta predstavlja stub održive poljoprivredne proizvodnje." — prof. dr Vera Raičević, Biofor System
Kada to kaže, ne misli na neku ekološku mantru. Mislite na konkretnu stvar: mikroorganizmi u zemljištu razlažu organsku materiju i pretvaraju je u oblik koji biljka može da usvoji. Bez njih, svaki kilogram đubriva koje ubacite delimično propada, ispira se ili ostaje zaključan u formi kojoj koren ne može da priđe. Trošite novac, a biljka gladuje.
Intenzivna obrada, prekomerna upotreba mineralnih đubriva i pesticida, odsustvo plodoreda i unos organske materije — sve to sistematski uništava mikrofloru. Zemljište postaje tehnička podloga, ne živi sistem. I onda se čudimo zašto prinosi stagniraju ili padaju uprkos sve većem ulaganju u inpute.
Raičevićeva kaže da na očuvanju i popravci kvaliteta zemljišta treba raditi već sada, ne čekati proleće. Cilj je da zemljište bude spremno da podrži klijanje i rast biljaka, a zatim formiranje stabilnog prinosa. To znači da je ulaganje u zemljište sastavni deo proizvodnje, ne trošak koji se prvo baca kad budžet stegne.
Zašto ovo trenutno boli više nego pre deset godina
Proizvođači u Srbiji danas operišu u uslovima koje karakterišu dve suprotne sile. S jedne strane, cene inputa — goriva, đubriva, sredstava za zaštitu — su porasle do nivoa koji svaki hektar čini matematičkom ravnotežom između dobiti i gubitka. S druge strane, klima je postala nepredvidiva na način koji ranije generacije nisu poznavali. Suše, poplave, temperaturni ekstremi — sve to udara na zemljište koje je već oslabljeno.
U tom kontekstu, zdravo zemljište nije luksuz ekološki orijentisanih proizvođača. To je ekonomska nužnost. Zemljište sa dovoljno organske materije i aktivnom mikrobiotom bolje zadržava vodu, bolje podnosi sušu, brže se oporavlja od stresa. To znači manje zalivanja, manje đubriva, stabilniji prinos u lošim godinama. Računica je jednostavna — ko ne ulaže u zemljište, plaća više na drugom mestu.
Problem je što se ta ulaganja ne vide odmah. Ubacite sto kubika stajnjaka na hektar, podmetnete strnište, posejete međuusev — i šta? Prve sezone nećete videti razliku od komšije koji nije uradio ništa. Razlika se vidi u trećoj, četvrtoj, petoj sezoni. I u godini kad padne suša koja sravni sve. A srpski ratar retko planira dalje od naredne žetve.
Raičevićeva to zna. Zato i ne govori o brzim rešenjima. Govori o sistemskom pristupu — zemljište kao živ organizam koji zahteva kontinuiranu negu, ne jednokratnu intervenciju.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Ako ste ratar u Vojvodini, Banatu, Sremu, Mačvi — gde su najplodnija zemljišta već decenijama pod intenzivnom proizvodnjom — poruka profesorke Raičević ne bi smela da bude akademski tekst koji prelazite preko kafe. Trebalo bi da bude kontrolna lista za narednu sezonu. Koliko organske materije unosite? Da li imate analizu koja pokazuje biološku aktivnost zemljišta, ili samo hemijske parametre? Da li je plodored na vašem gazdinstvu rotacija useva ili stvarna strategija obnove zemljišta?
Odgovori na ta pitanja su razlika između proizvođača koji preživljava i onoga koji napreduje. U narednih deset godina, sa klimatskim promenama koje ne slute na dobro i sa cenama inputa koje neće drastično padati, gazdinstvo koje neguje zemljište imaće prednost koja se ne može kupiti đubrivom.
Zemljište nije mašina. Ne možeš ga samo puniti i terati. Ako ga tretiraš kao besplatnu uslugu, na kraju ti naplati — kroz prinos koji više ne možeš da podigneš nikakvim ulaganjem. Profesorka Raičević to kaže jasno i glasno. Pitanje je samo ko sluša.
Izvor: Agromedia, 30. oktobar 2026.
💬 0 komentara