Neko u ovoj zemlji, ovih dana, potpisuje papir koji ga čini vlasnikom državnog građevinskog zemljišta. Ne plaća dinara. Ne prolazi kroz aukciju. Ne čeka red. Ko je taj neko, na koju parcelu se odnosi njegov zahtev i kolika je površina u pitanju — to niko van uskog kruga birokrata ne zna. A Agencija za prostorno planiranje i urbanizam Republike Srbije, skraćeno APPURS, očigledno misli da tako i treba da ostane.
Mreža za restituciju je krajem oktobra 2026. ponovo uputila hitan zahtev za objavu spiska podnosilaca zahteva za upis prava svojine bez naknade. Traže imena, parcele, površine. I po drugi put u ovoj godini nailaze na zid.
Koreni u avgustu 2023.
Ova priča nije nikakva novost. Počela je u avgustu 2023. kada su izmene Zakona o planiranju i izgradnji ukinule naknade za konverziju prava korišćenja u pravo svojine. Praktično — ko je decenijama imao pravo korišćenja na državnom zemljištu, a to je u Srbiji bilo regularno stanje stvari za hiljade korisnika, mogao je to pravo da pretvori u puno vlasništvo. Besplatno. Bez tržišne procene, bez konkurencije, bez aukcije.
Država je, jednim potezom pera, poklonila ono što bi na otvorenom tržištu vredelo astronomske sume. I to je legalno, jer je zakon takav. Ali pitanje koje Mreža za restituciju postavlja nije da li je zakonito — pitanje je kome se to tačno dešava i pod kojim uslovima.
Prvi zahtev Mreže za restituciju APPURS je dobio u martu 2026. Odbio ga je. Postupak po žalbi pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je u toku, što na našem birokratskom znači — može da potraje, a može i da se izgubi u magli. U međuvremenu, neko negde upisuje svojinu. I to se ne zaustavlja čekanjem na Poverenika.
Član 102 kao ključ za kapiju
Mreža za restituciju se poziva na član 102 Zakona o planiranju i izgradnji. Taj član reguliše izdavanje informacija o lokaciji sa potvrdom iz koje se utvrđuju namena katastarskih parcela i mogućnost upisa prava svojine bez naknade. Ta informacija o lokaciji je, praktično, prvi korak u procesu konverzije. Ona kaže — ova parcela je građevinsko zemljište, i na njoj se može upisati svojina bez naknade.
Ko god podnosi zahtev za takvu potvrdu, u suštini javlja državi: želim ovo zemljište za sebe. I tu nastaje problem koji Mreža vidi kao sistemski, a ne kao pojedinačni. Prema njihovoj proceni, potencijalna vrednost zemljišta o kojem je reč može se izraziti u desetinama milijardi evra.
U saopštenju koje su dostavili medijima nema detaljnog obračuna te procene, što je legitiman prostor za skepticizam. Ali i bez preciznog obračuna, jasno je da govorimo o vrednosti koja se ne meri u milionima, već u sumama koje bi mogle da reše više budžetskih kriza.
Pretvaranjem prava korišćenja u pravo svojine bez naknade omogućava se dodatno bogaćenje privilegovanih pojedinaca i grupa, uz jačanje njihovog monopolskog položaja i štetu po javne finansije. — Mreža za restituciju, iz saopštenja
Ovo nije neutralna konstatacija. Ovo je optužba da država svesno omogućava transfer ogromnog bogatstva u privatne ruke, i to ne kroz tržišni mehanizam, već kroz administrativni postupak u kom onaj ko zna sistem i ima pravne resurse dobija ono što bi na otvorenom tržištu koštalo stotine puta više.
Zemljište koje niko nije popisao
Postoji jedan podatak u svemu ovome koji je sam po sebi dovoljno alarmantan. Mreža za restituciju tvrdi da ukupna površina građevinskog zemljišta u javnoj svojini u Srbiji još uvek nije popisana. Drugim rečima — država ne zna tačno šta poseduje. A ono što ne znaš, ne možeš ni da zaštitiš.
Razmislite o tome na trenutak. Republički geodetski zavod, organizacija koja bi trebalo da vodi evidenciju državne imovine, prema navodima iz saopštenja podatke o toj površini skriva. Kad institucija koja vodi katastar ne objavljuje koliko državne imovine uopšte ima, onda svaka rasprava o konverziji postaje rasprava na slepo. Javnost ne zna koliko se zemljišta deli, kome se deli i koliko to vredi, jer ne zna ni koliko ga je na raspolaganju.
Razmislite o tome u kontekstu poljoprivrede. Poljoprivrednik koji želi da proširi gazdinstvo na državnoj zemlji mora da prođe kroz lance birokratije, aukcije, zakupa, i na kraju često odustaje jer je proces previše komplikovan ili ga neko brži i povezaniji pretekne. A onda saznaje da je neko, negde, dobio građevinsko zemljište u puno vlasništvo besplatno, kroz član 102. Dvostruka mera nije puka fraza — to je realnost koja generiše bes.
Sumnja na uništavanje dokaza
Mreža za restituciju je svoj zahtev označila kao hitan, i to ne bez razloga. Organizacija izražava sumnju da se uništava dokumentacija koja bi mogla da sadrži dokaze o oštećenju javne svojine. Zato traže ne samo objavu spiska, već i očuvanje svih podataka o prenosu javne svojine Republike Srbije tokom perioda koji u saopštenju nazivaju tranzicijom.
Ovo je možda i najozbiljniji deo celog zahteva. Jer dok se raspravlja o milijardama evra i o tome ko je dobio šta, pitanje da li dokumentacija uopšte postoji menja prirodu priče. Ako se papiri gube, ako se arhive prazne, ako se evidencije brišu — onda ne govorimo o administrativnoj nepreglednosti, već o nečem mnogo gorom. Tada govorimo o sistemu u kom tragovi nestaju pre nego što iko stigne da ih ispita.
Javnost ima pravo da zna ko podnosi zahteve, na koje parcele se oni odnose i kome se omogućava sticanje svojine bez naknade. — Mreža za restituciju, iz saopštenja
Da li će APPURS ovoga puta odgovoriti, ili će ponovo zakoračiti u istu šutnju kao u martu — to je pitanje koje će pokazati koliko je srpska administracija spremna da bude transparentna kada su u pitanju stvari koje se računaju u milijardama, a ne u hiljadama.
Šta ovo znači za poljoprivredu i zemljišnu politiku
Konverzija prava korišćenja u pravo svojine bez naknade jeste, u suštini, priča o građevinskom zemljištu. Ali nemojte se zavaravati — u srpskom sistemu, granica između građevinskog i poljoprivrednog zemljišta je propusna kao gaza na starom traktoru. Ono što je danas oranica može sutra, urbanističkim planom, postati građevinska parcela. I onda se u igru uključuje član 102.
Poljoprivrednici u Srbiji godinama gledaju kako se najbolja, najravnija zemljišta oko gradova pretvaraju u građevinske zone, dok se istovremeno oni koji obrađuju zemlju bore sa zakupninama, nedostatnim subvencijama i nepredvidivom politikom. Priča o besplatnoj konverziji je samo još jedan sloj nejednakosti u sistemu koji je već duboko nejednak. Onaj ko je imao pravo korišćenja na vrednoj lokaciji — bilo da je to stara državna firma, bilo da je to pojedinac sa dobrim vezama — dobija puno vlasništvo. Onaj koji obrađuje zemlju pod zakupom ostaje pod zakupom.
Država koja ne popisuje sopstveno zemljište, ko ne objavljuje kome ga daje, i ko ne može da garantuje da dokumentacija nije uništena — ta država ne štiti javni interes. Štiti interes onih koji znaju kako sistem radi. I to je, na kraju, ono što Mreža za restituciju pokušava da kaže, makar APPURS i Republički geodetski zavod radili sve da to niko ne čuje.
Pitanje koje ostaje je prosto i brutalno: ako je konverzija bez naknade zakonita, zašto je onda tajna? Ako nije tajna — objavite spisak. Ako jeste tajna — onda recite zašto. Sve između je politika koja se krije iza paragrafa, a u ovoj zemlji smo već previše puta videli gde to vodi.
Izvor: AgroSmart, 31. oktobar 2026.
💬 0 komentara