Pola Srbije je već pod oraonikom, a druga polovina pita kad će joj država vratiti novac za seme. Pitanje koje ovih dana kruži od Vojvodine do Pomoravlja glasi isto — gde je druga rata podsticaja od sedamnaest hiljada dinara po hektaru za sertifikovano seme? Iz Ministarstva poljoprivrede i Uprave za agrarna plaćanja konačno je stigao odgovor, ali on nosi onaj poznati administrativni prizvuk koji ratari već znaju napamet — novac će biti, samo procedura mora da se završi.
Pozadina kašnjenja
Ratarstvo u ovoj zemlji funkcioniše po istoj matematici decenijama. Država najavi podsticaj, proizvođač prijavi površinu, država proveri, država plati. Jednostavno, zar ne? Problem nastaje kada taj lanac negde zastane, a to se upravo sada dešava sa drugom ratom za sertifikovano seme.
Prema rečima iz nadležnih institucija, nije u pitanju nedostatak novca. Agrarni budžet je stabilan, kažu. Zastoj je tehničko-administrativne prirode i vezan je za jesenji rebalans budžeta, proces u kome se preusmeravaju sredstva, proveravaju stavke i glasa u Narodnoj skupštini. Reforme sistema poljoprivrede obimne su i zahtevaju vreme da se finansijski tokovi usklade i da se kontroliše svaki dinar poreskih obveznika.
To što zvaničnici kažu „novac ima, samo čekamo proceduru" zvuči umirujuće na prvo slušanje. Ali ratari su tu priču već čuli, i to više puta. Svako kašnjenje podsticaja u jesen znači isto: gazdinstvo mora da servira troškove setve iz džepa, iz kredita ili iz prodaje robe po ceni koju nije planiralo. A kamata na silos i na banku ne čeka rebalans.
Procedura, kontrola i sateliti nad njivama
Druga rata podsticaja za sertifikovano seme u iznosu od sedamnaest hiljada dinara po hektaru nije puko obećanje na papiru. To je obaveza države prema proizvođačima koji su ispoštovali pravila — kupili sertifikovano seme, posejali ga na prijavljenoj površini, vodili evidenciju i podneli zahtev na vreme. Ali pre nego što taj novac stigne na račune, mora da prođe kroz stroge zakonske okvire i redovne skupštinske procedure.
Rebalans budžeta nije administrativni formalitet koji se preklapa preko noći. To je proces u kome narodni poslanici glasaju o preusmeravanju sredstava, a svaki korak ima svoj rok. Zvaničnici iz Uprave za agrarna plaćanja ističu da je ovaj korak neophodan kako bi se obezbedila potpuna likvidnost sistema i kako bi svi prijavljeni proizvođači dobili svoj novac bez diskriminacije. Bolje da svi čekaju jednako, nego da neko dobije odmah, a neko nikada — to je poruka koja stoji iza zvaničnog objašnjenja.
Ovo nije pitanje toga da li će novac biti isplaćen, već kada i pod kojim uslovima. Rebalans budžeta nije hir, to je zakonska obaveza države, a mi ne možemo da preusmerimo sredstva bez skupštinske procedure. — predstavnik Uprave za agrarna plaćanja
Paralelno sa budžetskim procedurama, država sada aktivno koristi sistem eAgrar za ono za šta je i napravljen — ukrštanje podataka. Svaki zahtev za subvencije detaljno se proverava uz pomoć satelitskih snimaka Uprave za trezor i katastarskih podataka. Cilj je jasan i opravdan: sprečiti zloupotrebe kakve su bile zabeležene u prošlosti, kada su sredstvima građana subvencionisane šume, pašnjaci na kojima se ništa ne gaji ili nepostojeće oranice. Ta rigorozna verifikacija na terenu prirodno usporava proces obrade, ali garantuje da novac završava isključivo u rukama pravih, aktivnih proizvođača.
I tu dolazimo do suštinskog problema. Na jednoj strani stoje proizvođači koji su ispoštovali sve — kupili sertifikovano seme, posejali ga, vodili evidenciju, podneli zahtev na vreme. Oni očekuju da država ispoštuje svoj kraj dogovora. Na drugoj strani stoje institucije koje su, s pravom, odlučile da više neće tolerisati „mrtve duše" u agrarnom sistemu — one koji prijavljuju površine koje ne obrađuju, koji crtaju oranice na papiru a na terenu raste drača.
Satelitski snimci ne lažu. Ali ni računi za dizel, seme i đubrivo ne čekaju. Pitanje je samo ko kome ide u susret. — predstavnik Ministarstva poljoprivrede
Problem je u tome što rigorozna kontrola kažnjava i one prave. Svaki dan čekanja za ratara koji je uložio u sertifikovano seme znači pritisak na likvidnost gazdinstva. Dobro je to što država konačno kontroliše na terenu. Loše je to što se brzina isplate meri danima, a ne mesecima.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Ovo je suštinski problem srpskog agrarnog sistema: država želi da bude i efikasna i rigorozna istovremeno, a ta dva zahteva se prirodno isključuju. Što je kontrola temeljnija, proces je sporiji. Što je proces brži, veća je šansa da neko prođe kroz mrežu sa nepostojećom površinom. Nema jednostavnog rešenja, ali ima jasne odgovornosti — institucije moraju da komuniciraju vremenske okvire proizvođačima, a ne da ih ostavljaju u neizvesnosti.
Za prosečnog ratara u Vojvodini, Mačvi ili Pomoravlju, ovakva objašnjenja zvuče poznato. Svaka godina donese svoj „tehnički zastoj", svoj „rebalans", svoje „zakonske procedure". Razlika je samo u tome koliko traju i koliko koštaju. Ove godine, druga rata za sertifikovano seme od sedamnaest hiljada dinara po hektaru čeka na rebalans, a proizvođači čekaju na nju. Ko ima rezervu — preživi. Ko nema — traži kredit, a kredit u poljoprivredi nikada nije bio jeftin.
Važno je istaći da u izjavama zvaničnika nema pomena o smanjenju iznosa podsticaja ili o ukidanju mere. Naprotiv, naglašava se da će svi prijavljeni proizvođači dobiti novac bez diskriminacije. To je ključna poruka: nije pitanje „da li", već „kad". Ali „kad" u poljoprivredi nije apstraktan pojam — to je datum koji određuje da li gazdinstvo ulazi u prolećnu sezonu sa likvidnošću ili sa dugom.
Država mora da nauči jednu lekciju koju bi trebalo da zna već odavno. Najava podsticaja nije marketinški potez, to je ugovor sa proizvođačem. A ugovor ima rokove. Kad se rokovi ne poštuju, poverenje se troši brže nego đubrivo na siromašnom zemljištu.
Izvor: AgroFin, 30. oktobar 2026.
💬 0 komentara