Dok mlekare u Beogradu računaju u evrima i kvartalnim prosečnim cenama, stočar negde u Šumadiji ili Banatu računa u dinarima — i računica jednostavno ne štima. Otkupna cena sirovog mleka u Srbiji kreće se od trideset do pedeset dinara po litri, a proizvođači kažu da je i ta gornja granica nedovoljna da pokrije troškove proizvodnje. U međuvremenu, na domaće tržište stiglo je jedanaest hiljada tona uvezenog sira, i to u trenutku kad domaći proizvođač već ne zna kuda s viškom mleka.
Suša, uvoz i akumulirani bes
Ovo nije iznenadna kriza. Ovo je akumulacija. Suša koja je ove godine pregazila ratarske useve direktno je udarila u stočarsku proizvodnju, jer bez kukuruza i lucerne nema ni hranidbene baze. A kad hrana za stoku poskupi, a otkupna cena mleka stoji ili pada, stočar ostaje na nuli. Ili, češće, ispod nule.
Taj raspon od trideset do pedeset dinara po litri nije neka teorijska brojka. To je razlika između stočara koji ima pregovaračku poziciju i onoga koji je nema. Mali proizvođač, onaj sa dvadeset ili trideset krava, dobija donju granicu i nema kome da se žali. Veliki sistem može da pregovara, mali sistem može samo da prihvata ili da zatvori.
Brojke koje ne lažu, ali ne hrane ni kravu
Milija Palamarević iz Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije ne bira reči kada kaže da je trenutna otkupna cena ispod proizvođačke. Njegova poruka je prosta — cena ne pokriva šta košta proizvodnja, a dodatni problem je što na domaćem tržištu postoji višak mleka. Kad imaš višak, ne možeš da tražiš više. Kad ne možeš da tražiš više, moraš da prihvatiš manje. I tako u krug.
Palamarević posebno ukazuje na uvoz od jedanaest hiljada tona sira kao potez koji je dodatno slomio poziciju domaćih mlekara. Dovoljno je zamisliti šta znači kada domaći proizvođač pokušava da proda sir po ceni koja mu pokriva troškove, a na polici pored njegovog stoji uvezeni sir koji je ušao u zemlju po subvencionisanim uslovima iz EU. To nije konkurencija. To je davljenje.
Cena je ispod proizvođačke, a imamo i višak mleka na tržištu. Uvoz sira je dodatno otežao naš položaj — nemamo gde da plasiramo ono što proizvedemo. — Milija Palamarević, Udruženje odgajivača goveda centralne Srbije
Suša je, naravno, još jedan udarac koji je došao iz pravca iz kojeg se najmanje nadalo. Prinosi ratarskih kultura su znatno smanjeni, što znači da stočar koji planira da sam pripremi hranu za stoku sada gleda u manje količine i više cene. Setva ozimih useva pred vratima je, a novca za nju nema — jer premije za mleko za treći kvartal još uvek nisu isplaćene.
Tu stvari postaju lične. Jer stočar ne čeka premiju kao bonus — on je čeka kao kiseonik. Svaki dan kašnjenja u isplati znači dan manje za pripremu, dan više pritiska, i jedan korak bliže odluci da se krave prodaju i da se vrata zatvore.
EU prosek bez EU uslova
Radio-televizija Vojvodine je direktno pitala kompaniju „Imlek" koliko plaća mleko, i odgovor je zanimljiv. Prema podacima koje je kompanija dostavila, prosečna otkupna cena od početka godine, posmatrano po kvartalima, kretala se između 47,4 i 49 dinara po litri. Iz „Imleka" dalje navode da je taj nivo cena uporediv sa prosekom u Evropskoj uniji.
E, tu se zaustavimo na trenutak. Uporediv sa prosekom u EU? Da, možda brojčano, ako gledamo sirovu cifru na ekranu. Ali srpski stočar ne živi u EU. On živi u Srbiji, gde mu struja, gorivo, repromaterijal i radna snaga koštaju po lokalnim cenama, a subvencije i podrška države nisu ni izbliza na nivou onoga što dobija kolega u Nemačkoj ili Austriji. Poređenje sa EU prosekom je matematički korektno, ali ekonomski nerealno za našeg stočara.
Kada mlekara kaže da plaća evropsku cenu, neophodno je pitati — a da li naš stočar dobija evropske subvencije, evropsku infrastrukturu i evropske kredite? Cifra sama po sebi nije dovoljna. — predstavnik stočarskog sektora u pregledu agrarne politike
Privredna komora Srbije ipak očekuje da bi u narednom periodu moglo doći do postepenog oporavka potražnje za mlekom, što bi, kako procenjuju, podstaklo mlekare da nastave otkup sirovog mleka. To je, u suštini, jedina svetla tačka u ovom trenutku — nada da će tražnja porasti pre nego što stočari odustanu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Glavni problem nije u tome što je cena trideset, četrdeset ili pedeset dinara. Problem je u tome što stočar ne zna koja će mu cena biti sledećeg meseca, a mora da planira godinu unapred. Stočarstvo nije berza — ne možeš da reaguješ na dnevne promene. Krava mora da se hrani svaki dan, i to košta svaki dan, bez obzira na to koliko mlekara plaća litar u tom trenutku.
Drugi problem je struktura. Mala farma sa dvadeset krava ne može da pregovara sa mlekarom koji otkupljuje od stotina proizvođača. To je asimetrija snage koja u ovoj priči nikada ne ide na stranu stočara. I dok god se ta asimetrija ne reši bilo kroz zadruge, bilo kroz minimalnu garantovanu cenu, stočar će biti na izvoru platežne sposobnosti — dakle na dnu.
Treći problem, i možda najdubnji, je vremenski raskorak između obaveza i prihoda. Stočar mora da seje ozime useve sada, u oktobru i novembru. Mora da obezbedi hranu za zimu sada. Ali premije za mleko za treći kvartal još uvek stoje na papiru, a ne na računu. To znači da stočar finansira proizvodnju iz džepa, a džep je već bio prazan prošle godine, i preprošle.
Palamarevićev apel za hitnu isplatu premija nije hvalisanje. To je krik čoveka koji mora da seje, a nema čime. I tu dolazimo do suštine. Mlekare mogu da se pozivaju na EU prosek, komore mogu da očekuju oporavak potražnje, ali na terenu — u štali, na njivi, na računu u banci — brojke nemilice pokazuju da srpski stočar gubi. Ne gubi zbog lošeg rada, nego zbog sistema koji od njega traži evropsku efikasnost, a nudi mu balkanske uslove. Ako se premije ne isplate i ako otkupne cene ne porastu iznad proizvođačkih troškova, sledeća vest neće biti o upozorenjima — biće o gašenjima farmi. I to je vest koju niko ne želi da čita, a svi ćemo je osetiti na računu u marketu.
Izvor: AgroFin, 31. oktobar 2026.
💬 0 komentara