Zamislite da odgajate istu svinju, iste rase, iste težine, hranite je istom hranom, i na kraju dobijete sedamdeset dinara manje po kilogramu samo zato što ste se obratili na drugu adresu. To nije hipotetički scenario — to je prošlosedmična stvarnost na srpskom tržištu tovljenika. Dok beogradske klanice podižu otkupnu cenu na 270 dinara, kragujevačka pijaca istu kategoriju svinja plaća 200. Razlika od sedamdeset dinara po kilogramu je razlika između zarade i preživljavanja.
Mapa cena koja ne prati logiku
Tržište tovljenika u Srbiji već godinama funkcioniše po pravilima koje niko ne razume do kraja. Regioni koji su udaljeni pedeset kilometara imaju drastično različite cene, a objašnjenja klaničara — ponuda, tražnja, kvalitet — retko kada pokrivaju stvarnu razliku. Ovo je važno sada jer ulazimo u period kada stočari donose ključnu odluku: držati grla duže u tovu ili ih pustiti po aktuelnim cenama.
Podaci STIPS-a za poslednju sedmicu oktobra pokazuju sliku koja je istovremeno predvidiva i frustrirajuća. U Srednjebanatskom regionu tovna junad preko 480 kilograma drži se na 450 dinara po kilogramu, bez značajnijih pomeraja. U Kragujevcu i okolnim mestima Šumadijskog regiona, ista kategorija junadi plaća se 480 dinara — što je rast u odnosu na prethodni period. Ali u Mačvanskom regionu, samo nekoliko desetina kilometara dalje, cena je pala na 425 dinara. Obim ponude je bio prosečan, ali je broj otkupljenih grla bio manji nego sedmicu ranije.
Gde košta najviše, a gde najmanje
Pirotski region i dalje drži rekord kada je reč o tovnoj junadi. Dominantna cena za grla preko 480 kilograma ponovo je na 550 dinara po kilogramu. Telad se tu plaća po 900 dinara, dok krave za klanje idu za 250 dinara. U Raškom regionu tovni bikovi simentalske rase dostižu 480 dinara, mada su na pojedinim mestima zabeležene i znatno niže cene od 260 dinara — što ukazuje na velike oscilacije čak i unutar istog regiona.
Pad je evidentan u Podrinjskom regionu, gde su tovni bikovi simentalske rase preko 500 kilograma pali na 450 dinara. Slična priča stiže iz Mačvanske, gde tovna junad pada na 425. Na pijaci žive stoke u Kraljevu, telad simentalske rase do 160 kilograma drži se na visokih 1.100 dinara, dok krave za klanje idu za 270, a tovni bikovi preko 500 kilograma za 480 dinara po kilogramu.
Razlika između 425 i 550 dinara za istu kategoriju junadi nije tržišna logika — to je haos koji proizvođač plaća iz svog džepa. — predstavnik Stočarskog saveza Srbije
Ove brojke nisu samo statistika. One su sudbina ljudi koji ustaju u pet ujutru i idu u štalu. Proizvođač u Mačvanskoj koji proda junad po 425 dinara zna da bi ista grla u Pirotskom regionu donela 550 — ali prevoz, logistika i odnosi s klanicama čine tu razliku nedostižnom. Sto dvadeset pet dinara po kilogramu razlike nije margina — to je razlika između posla koji se isplati i posla koji te košta.
Svinje: Beograd diže, Kragujevac spušta
Kod svinja je priča još kontrastnija. U klanicama na području Beograda i okolnih mesta, tovne svinje telesne mase od 80 do 120 kilograma porasle su na 270 dinara po kilogramu — među najvišim cenama u zemlji za tu kategoriju. Južnobački region prati rast: 220 dinara za istu kategoriju i 210 za grla preko 120 kilograma, uz prosečan obim ponude obe kategorije. Srednjebanatski region takođe podiže cenu na 250 dinara, i to uprkos dobroj ponudi — što je zanimljiv signal da klaničari možda pokušavaju da obezbede sirovinu za predstojeći period.
S druge strane, pijaca u Kragujevcu beleži pad. Tovne svinje od 80 do 120 kilograma pale su na 200 dinara, dok one preko 120 kilograma idu za 170. Prasad od 16 do 25 kilograma drži se na 330 dinara, a krmače za klanje na 150. U Šumadijskom regionu, međutim, krmače za klanje su poskupele na 160 dinara, dok su tovne svinje pale na 200 — identično kao na kragujevačkoj pijaci.
Na pijaci u Kraljevu tovne svinje od 80 do 120 kilograma pale su na 220 dinara. U Jablaničkom regionu prasad od 16 do 25 kilograma ide za 300 dinara, a tovne svinje preko 120 kilograma za 180. Leskovac je jedini zadržao iste cene i iste kategorije kao prethodne sedmice — stabilnost koja je više izuzetak nego pravilo na ovom tržištu.
Kada ti beogradske klanice plaćaju 270, a kragujevačka pijaca 200 dinara za istu svinju, onda nije problem u svinji — problem je u sistemu otkupa koji ne funkcioniše. — izvor iz klanice u Južnobačkom regionu
Jagnjad i ovce: manje grla, više para
U klanicama Raškog regiona jagnjad je poskupela — otkup se najčešće odvijao po 400 dinara po kilogramu, uz prosečnu ponudu, ali nešto slabiji obim otkupljenih grla. Manje jagnjadi je prošlo klanice, ali su ona koja su prošla plaćena bolje. Na pijaci u Kragujevcu prodato je pedesetak ovaca po višoj ceni nego sedmicu ranije — 180 dinara po kilogramu. Ovce i jagnjad su zadržale prošlonedeljni nivo, pa je jagnjad i dalje na 550 dinara.
Ovaj segment tržišta je specifičan jer je ponuda jagnjadi u Srbiji tradicionalno ograničena — domaća proizvodnja ne pokriva domaću potražnju, posebno u predstojećem periodu praznika. Svaki pad obima otkupa automatski podiže cenu, što se sada i vidi u Raškom regionu.
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Kada se sve ove brojke slože na papir, dobija se slika tržišta koje ne funkcioniše kao jedinstven sistem. Ista svinja, ista junad, ista jagnjad — različite cene u zavisnosti od toga ko stoji pred tvojim vratima. Ovakve razlike nisu samo pitanje geografije. One su pitanje koncentracije kupovne moći u rukama nekoliko velikih klanica, nedostatka transparentnog informacionog sistema koji bi proizvođaču dao trenutnu sliku cena u svim regionima, i nedostatka organizovanosti proizvođača koji bi pregovarali iz pozicije snage, a ne iz pozicije onoga ko mora da proda danas.
Subvencije za stočarstvo, koliko god bile važne, ne mogu da kompenzuju razliku od sto dvadeset pet dinara po kilogramu između Mačvanske i Pirotske. One ne mogu da zatvore ni jaz od sedamdeset dinara između beogradske i kragujevačke svinje. Država može da dâ pedeset dinara po grlu za premiju, ali kad ti klanica plaća dvesta umesto dvesta sedamdeset — to je sedamdeset dinara po kilogramu, a ne po grlu. Na svinji od sto kilograma, to je sedam hiljada dinara razlike. Na kamionu od trideset grla — dvesta deset hiljada. Recite mi koja premija to pokriva.
Dok god proizvođač ne zna gde je cena najbolja pre nego što pošalje grla u klanicu, biće u šaci onoga ko mu stoji pred vratima. — Sejo, moje gazdinstvo.rs
Problem nije u tome što su cene niske — nekada jesu, nekada nisu, to je tržište. Problem je što su nepredvidive, nelogične i neprovidne. Proizvođač koji danas dobija 270 dinara u Beogradu ne zna da li će sledeće sedmice dobiti 220 ili 290. Proizvođač koji danas dobija 200 u Kragujevcu ne zna da li bi u Novom Sadu dobio 220 ili 180. Informacija o cenama stiže nakon što je grla već u klanici, a ne pre nego što se kamion upali.
Prava cena tovljenika nije ona koju piše na otkupnom listu u jednom regionu — prava cena je prosek svih regiona pomnožen s nemogućnošću da ih proizvođač iskoristi. A dok god se taj prosek računa na štetu onoga koji tovi grla, sistem će raditi za klanicu, ne za stočara.
Izvor: Agromedia, 4. novembar 2026.
💬 0 komentara