Stotinak sova ušara na jednom drvetu, usred gradskog trga, u mestu gde se proizvodi žito za pola Evrope. Zvuči kao početak šale iz vojvođanske kafane, ali u Kikindi je to svakodnevnica koja traje decenijama — i koja govori nešto suštinsko o odnosu između prirode i onoga ko obrađuje zemlju. Grad je tu pojavu pametno pretvorio u brend. Pitanje je da li su gazdinstva u okolini shvatila šta im ta ptice zapravo rade.
Ravnica bez šume, puna glodara
Ko je ikada radio u ratarskoj proizvodnji u severnom Banatu, zna da glodari nisu sporedni problem — oni su hronična rana koja jede i useve i živce. Voluharice i miševi u godinama populacionog pika mogu da prorede oziminu kao da je prošla kroz kosu, a korenov sistem strnih žitarica unište tako da usev izgleda kao da je stradao od suše. Rodenticidi pomažu, ali delimično, kratko i uz cenu koja se ne vidi odmah — trovanje zemljišta, sekundarno trovanje predatora, novac koji odlazi na mamke i rad koji mora da se ponavlja.
U taj kraj dolaze sove ušare. Ne slučajno, ne iz hira, nego zato što je geografija severnog Banata takva — ravnica, skoro bez šumskih kompleksa, sa plodnim oranicama koje hrane glodare. Ptice nemaju gde drugo da prenoće, pa biraju krošnje drveća u samom gradskom jezgru Kikinde. Taj fenomen traje decenijama, ne od juče.
„Mi pretpostavljamo da je to zato što se nalazimo u ravnici i oko nas nema mnogo šuma, ali ima plodnih oranica gde borave glodari. Zato mislimo da upravo ta činjenica dovodi sove na naš gradski trg." — Tatjana Vuković, Turistička organizacija grada Kikinde
Pročitajte taj citat kao poljoprivrednik, ne kao turistički radnik. Sove ne dolaze zbog Kikinde — dolaze zbog onoga što je okružuje. Oranice, usevi, glodari, hrana. Lanac je jednostavan i nemilosrdan. I svaka sova koja prenoći na platani na kikindskom trgu je, u suštini, besplatna radna stanica za biološku kontrolu štetočina koja sledeće noći izleće na vaše parcelice.
Sovembar: Turistička priča sa poljoprivrednom srži
Manifestacija „Sovembar" traje ceo novembar i obuhvata edukativne radionice, programe za decu i sadržaje koji promovišu zaštitu sova ušara. Centralni događaj, „Sova patrola", zakazan je za dvadeset sedmi novembar, kada deca zajedno sa stručnjacima prebrojavaju ptice u krošnjama centra grada. Dosadašnji rekord — sto dvadeset šest jedinki na jednom stablu — govori o razmerama ovog fenomena bolje nego bilo kakav izveštaj.
Ko dolazi da to gleda? Pored ornitologa iz Srbije, Kikindu sve češće posećuju turisti iz Kine i Rusije, a organizovan je i dolazak ljubitelja ptica iz Velike Britanije. Grad koji je u srpskoj javnosti prepoznatljiv po žitaricama, nafti i teškoj industriji, sada u vansezonskom periodu privlači ljude koji plaćaju da vide sove. Za lokalnu ekonomiju to nije beznačajno — novembar je mesec kad turizam u vojvođanskom ravničarskom gradu inače stoji.
Ali iza turističke priče stoji nešto suštinski važnije. Edukacija dece o značaju sova u ekosistemu i potrebi da se ptice ne uznemiravaju tokom zimovanja nije samo ekološki aktivizam. To je ulaganje u svest o tome da priroda i poljoprivreda nisu na suprotnim stranama, da jedna ptica koja noću leti nad njivama radi posao koji nijedan rodenticid ne radi čisto.
Šta jedna sova radi preko noći
Razmislimo o tome šta sova ušara radi svake noći. Jedna odrasla jedinka može da uhvati i pojede znatno više miševa i voluharica u jednoj noći — ne desetak, nego znatno više, zavisno od dostupnosti plena. Pomnožite to sa sto dvadeset šest sova na jednom stablu, i onda pomnožite sa brojem stabala u centru Kikinde i okolnim selima gde se ptice raspršuju za lov. Dobijate brojku koju nijedan rodenticid ne može da postigne bez rizika po zemljište, vodu i ostalu faunu.
U srpskoj poljoprivrednoj praksi, suzbijanje glodara je hroničan problem. Troškovi rodenticida, radne snage i opreme za razbacivanje mamaka nisu zanemarljivi — a efikasnost je često delimična, naročito u godinama sa populacionim pikovima voluharica. Sova ušara radi taj posao tiho, besplatno i bez pesticida. Pitanje je samo da li poljoprivrednici to vide na taj način.
Ukoliko posmatramo širu sliku srpske poljoprivrede, gde se intenziviranje proizvodnje često svodi na veće doze đubriva i više tretmana zaštitom bilja, prirodni predatori poput sova, jastrebova i lisica su pod stalnim pritiskom. Gubitak staništa, nestanak živica i međa, intenzivna obrada koja uništava skrovišta korisnih životinja — sve to slabi prirodni mehanizam regulacije štetočina. Kikinda je, paradoksalno, upravo zahvaljujući nedostatku šuma, postala utočište za jednu vrstu koja u drugim delovima Srbije ima sve manje gde da prenoći.
Prirodni saveznik koga hemija ne može da zameni
Evo surovog pragmatizma: svaki poljoprivrednik u okolini Kikinde koji se bavi ratarstvom ima direktan interes da sove ušare prežive zimu. Ne iz sentimenta, nego zato što mu te ptice štede novac i useve. Ako se „Sovembar" i slične inicijative održe, ako deca odrastaju sa svesti da sova nije „ptica koja donosi nesreću" — što je, nažalost, još uvek živo narodno verovanje u delovima Srbije — onda se gradi dugoročna zaštita jednog prirodnog resursa koji poljoprivreda ne može da proizvede, a ne može ni da ga zameni.
Treba reći i ovo: zaštita sova ne znači samo ne uznemiravati ih na gradskom trgu. Znači i očuvanje strništa nakon žetve, ostavljanje živica i pojaseva zakržljalog drveća na rubovima parcela, smanjenje bespotrebnog trošenja rodenticida tamo gde prirodni predatori već rade posao. To su mere koje ne koštaju ništa, a donose merljivu korist.
Sove ušare su indikator. Gde ih ima, ekosistem je u boljoj ravnoteži. Gde ih nema, nešto je već polomljeno u lancu. — navodi se iz pregleda stručne literature o biološkoj kontroli štetočina
Kikinda je uradila nešto što mnogi bogatiji gradovi u Srbiji nisu — prepoznala je vrednost onoga što priroda već radi i pretvorila to u brend. Poljoprivrednici u okolini imaju priliku da prepoznaju isto to, ali na svojim parcelama. Sovembar nije turistička priča — to je podsetnik da najbolja zaštita useva ponekad noću leti iznad oranica, ne tražeći nikakvu subvenciju.
Izvor: Agro TV, 4. novembar 2026.
💬 0 komentara