Nenad Budimović iz Privredne komore Srbije kaže ono što svaki poljoprivrednik koji muze krave u pet ujutru već zna — proizvodnja mleka je među najtežim granama poljoprivrede, a brojke to brutalno potvrđuju. Prihodi preduzeća koja se bave uzgojem muznih krava prošle su godine pali za 12,3 odsto, i niko u struci ne može da kaže da ga to iznenaduje. Pitanje je samo dokle će pad trajati pre nego što neko u vlasti shvati da je sistem podrške polomljen.
Zašto je baš sada trenutak za razgovor o mleku
Mlekarstvo je uvek bilo grana koja traži strpljenje i kapital, ali danas je pod pritiskom koji dolazi sa svih strana — od regulatornog okvira koji se ne poklapa sa evropskim, preko usitnjene proizvodnje koja guši ekonomiju obima, do uvoznih mlečnih proizvoda koji su jeftiniji zato što Evropska unija ima kompenzacione fondove kojih kod nas jednostavno nema. Srbija je kandidat za članstvo u EU i postepeno preuzima evropske propise, ali tržišta na koja izvozimo — pre svega zemlje CEFTA zone — sada primenjuju te iste standarde kao prepreku za naš izvoz. To znači da mi zapravo plaćamo cenu evropske regulative a da još nismo dobili beneficije članstva.
Brojke koje pokazuju razmeru problema
Srbija godišnje proizvede 1,39 milijardi litara mleka. Od toga oko 850 miliona litara završi u mlekarama, dok se gotovo trećina troši u domaćinstvima, prodaje na zelenim pijacama ili namenjuje ishrani mladunčadi. Ta struktura sama po sebi govori o nivou organizacije proizvodnje — trećina mleka nikada ne ulazi u industrijsku preradu, što znači da ne stvara dodatnu vrednost u lancu, ne podleže kontrolama kvaliteta i ne hrani mlekare koje bi mogle da izvoze.
Budimović je za RTS rekao da je proizvodnja mleka izložena stalnim oscilacijama u količini, ceni i potrošnji, i da spor obrt kapitala čini ovu granu posebno osetljivom na svaku krizu. Prihodi su pali dvanaest i po odsto, a glavni uzroci koje on navodi su tri: usitnjena proizvodnja, neusklađena regulativa i način dodeljivanja podsticaja.
„Regulativa koju Srbija treba da preuzme i preuzima iz EU, kao zemlja kandidat za članstvo, dovodi do toga da tržišta na koja izvozimo, pre svega zemlje CEFTA, primenjuju evropske standarde, što predstavlja prepreku za izvoz." — Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo u PKS
Ovo je ključni paradoks srpskog mlekarstva. Mi usvajamo evropske propise, ali nemamo evropske mehanizme zaštite. EU ima kompenzacione fondove koji automatski reaguju kada cene padnu ili kada se tržište poremeti, i zbog toga evropski proizvođači mogu da prodaju maslac, mleko u prahu i sireve poput trapista, gaude i edamera po cenama koje su niže od naših troškova proizvodnje. To nije poštena konkurencija — to je sistemski nesrazmer.
Dve Srbije na farmi — i obe treba podršku
Budimović je preko Udruženja za stočarstvo u PKS predložio nešto što zvuči jednostavno, ali u praksi zahteva potpunu rekonstrukciju sistema podsticaja: napraviti razliku između proizvođača koji mogu značajnije da povećaju proizvodnju i onih koji drže dve do pet krava na gazdinstvima. I jednima i drugima treba podrška, ali na različite načine.
To je prava dijagnoza problema. Srbija ima i velike farme koje bi mogle da budu izvozne snage i hiljade malih gazdinstava koja održavaju seosku infrastrukturu i proizvode mleko koje nikada ne stigne do mlekare. Trenutni sistem podsticaja ih tretira približno isto, što znači da ne radi ni za jedne ni za druge.
„Potražnja za mlekom od strane prerađivača blago je povećana, dok su proizvodi od mleka iz uvoza jeftiniji zbog nižih troškova proizvodnje u EU." — Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo u PKS
Evo šta ovo znači u prevodu: domaće mlekare žele više mleka, ali poljoprivrednici ne mogu da ga proizvedu konkurentno jer su im troškovi proizvodnje viši nego kod evropskih konkurenata koji su subvencionisani kroz fondove koje mi nemamo. Potražnja postoji, ponuda ne može da je prati, a uvoz zatvara rupu.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za poljoprivrednika koji drži dvadeset krava i pokušava da preživi, pad prihoda od dvanaest odsto nije statistika — to je razlika između kupovine nove muzne mašine i popravke stare, između kvalitetne stočne hrane i one koja uspori laktaciju. Svaki procenat pada u ovoj grani sa sporim obrtom kapitala se multiplikuje kroz godinu, jer poljoprivrednik ne može da preusmeri proizvodnju kao što može ratar — krava se ne čupa i ne seje ponovo.
Budimović kaže da se proizvođači mogu motivisati finansijskom podrškom da povećaju proizvodnju, ali da je teško porediti se sa evropskim proizvođačima zbog kompenzacionih fondova. To je diplomatski način da se kaže: mi ulazimo u trku sa vezanim rukama.
Sistem koji niti štiti niti razvija
Ovo što Budimović prezentuje nije samo izveštaj o stanju — to je optužnica protiv dosledne poljoprivredne politike koja decenijama tretira mlekarstvo kao granu koja će se nekako sama snaći. Pad prihoda od 12,3 odsto u jednoj godini, u grani koja već ima spor obrt kapitala, je signal da sistem podrške ne funkcioniše na nivou koji bi omogućio preživljavanje, a kamoli rast.
Prvi problem je usitnjenost. Gotovo trećina mleka ne ulazi u industrijsku preradu — to je resurs koji se gubi iz lanca vrednosti, koji ne prolazi kontrolu, koji ne stvara brendove niti izvozni potencijal. Mali proizvođači sa dve do pet krava nisu problem sami po sebi — oni su deo ruralne ekonomije koji treba da bude organizovan kroz zadruge, otkupne stanice i lokalne mlekare. Ali to zahteva politiku koja bi ih povezivala, a ne podsticaje koji ih drže izolovanima.
Drugi problem je regulativa. Srbija preuzima evropske propise, ali CEFTA zemlje koje primenjuju iste standarde koriste ih kao netarifnu barijeru za naš izvoz. Mi smo, dakle, u najgorem mogućem položaju — imamo obaveze EU bez beneficija EU, i tržišta koja nam zatvaraju vrata propisima koje smo mi već usvojili.
Treći problem je način dodele podsticaja. Budimović predlaže diferencijaciju — veliki proizvođači treba da dobiju podršku za povećanje proizvodnje i izvoz, mali za održivost i organizovanje. To je logika koja funkcioniše u svakoj ozbiljnoj agrarnoj ekonomiji, ali kod nas podsticaji često idu onima koji znaju kako da popune papire, a ne onima koji proizvode najviše ili najbolje.
Činjenica da su uvozni mlečni proizvodi — maslac, mleko u prahu, trapist, gauda, edamer — jeftiniji od domaćih nije rezultat efikasnije evropske proizvodnje. To je rezultat evropskih subvencija koje mi ne možemo da repliciramo. Poređenje sa EU proizvođačima nije pošteno, kao što Budimović kaže, jer oni imaju kompenzacione fondove koji reaguju u krizama. Mi imamo ministarstvo koje reaguje kada kriza već prođe.
Mlekarstvo je grana koja ne trpi improvizaciju. Krava se muzi svaki dan, hranidba se planira mesecima unapred, i investicija u stado se vraća kroz više godina. Pad prihoda od dvanaest odsto u takvom sistemu znači da su neke farme već na ivici gašenja, a da to nećemo videti u statistici dok ne bude kasno. Ako Srbija želi da zadrži mlekarstvo kao strategijsku granu — a ne samo kao izvor sirovine za uvozne sireve — podsticaji se moraju podeliti po logici koju predlaže PKS, a regulativa mora da štiti domaće proizvođače dok ne steknu konkurentnost. Sve drugo je čekanje da nam mleko postane uvozni proizvod, kao što su nam već postali mnogi drugi.
Izvor: AgroFin, 4. novembar 2026.
💬 0 komentara