U pet srednjih poljoprivrednih škola u Vojvodini ove godine se dešava nešto što zvanični nastavni plan ne predviđa ni u jednoj tački. Đaci uče da obrađuju zemljište bez oranja, da mere zdravlje tla instrumentima i da prave oaze za oprašivače u školskom dvorištu. To se zove regenerativna poljoprivreda i do juče je bilo rezervisano za naučne skupove i ekološke tribine. Sada je to praktična nastava u kojoj deca ne slušaju predavanje o biodiverzitetu — ona grade mesto gde on može da se dogodi.
Zašto ovo važi sada
Konvencionalna poljoprivreda u Vojvodini decenijama počiva na istoj formuli — ori, gnoji, škropi, žanji. Rezultati su pred očima: opadajući sadržaj humusa, zbijena struktura tla, sve manje mikroorganizama u setvenom sloju. Svaki ratar u Banatu ili Bačkoj koji je ikada slao zemljište na analizu zna da humusa ima sve manje, a da su troškovi đubriva sve veći. To nije slučajnost, to je posledica.
Regenerativna poljoprivreda ne nudi magično rešenje, ali nudi drugačiji pristup — minimalni prohod, bez oranja, pokrivanje tla, plodored koji ima smisla. Udruženja za očuvanje prirode u Srbiji već duže zagovaraju ovaj model, smatrajući da bi što manje prohoda i odustajanje od oranja podstakli organske aktivnosti u setvenom sloju i vratili tlo u stanje u kojem ono može da radi za poljoprivrednika, a ne samo obrnuto. Problem je u tome što se o tim praksama u školama — gde se obrazuje sledeća generacija ratara — gotovo ništa ne uči kroz redovan program.
Šta se dešava u školama
Projekat koji obuhvata pet vojvođanskih srednjih poljoprivrednih škola ne menja zvanični nastavni plan, ali menja ono što je možda i važnije — ono što đaci rade svojim rukama. Učenici su se kroz radionice upoznali sa osnovama regenerativne obrade zemljišta, naučili su da koriste merne instrumente za procenu stanja tla i razvijali su oaze za oprašivače — male zone sa biljkama koje privlače pčele i druge insekte neophodne za oprašivanje useva. Radionice su praktične, ne teorijske.
U Poljoprivrednoj školi u Zrenjaninu situacija je posebno zanimljiva jer ta škola već ima predmet koji se zove „Klimatske promene u poljoprivredi", kroz koji su nastavnici našli način da regenerativne prakse ubace u nastavu, makar i van zvaničnog programa. Profesorka Magdalena Gak, koja predaje u toj školi, za RTS je rekla da kroz taj predmet rade različite stvari i da ih pokazuju na samom terenu, ne samo u učionici.
„Imamo i predmet klimatske promene u poljoprivredi kroz koji smo uradili različite stvari, a pokazujemo ih i na samom terenu. Još od 2014. je biobašta nešto inovativno i kroz samu biobaštu pokazujemo i ukazujemo na drugačije vidove znanja." — Magdalena Gak, profesorka Poljoprivredne škole u Zrenjaninu
Ta biobašta postoji više od decenije. To nije projektić za potrebe sajma — to je trajni eksperiment u kome đaci godinama vide šta znači drugačiji odnos prema zemlji. Ako neko u Srbiji već deset godina praktično pokazuje da se može drugačije, pitanje je zašto to nije postalo deo zvaničnog programa bar u jednoj školi. Jedna od radionica održana je u Zrenjaninu, ali priča ne staje tu — projekat obuhvata još četiri škole u kojima se ista priča odvija kroz praktičnu nastavu.
Ogroman jaz između prakse i programa
Regenerativne prakse, treba to reći jasno, nisu deo školskog programa ni u jednoj od ovih pet škola. Đaci se o njima upoznaju isključivo kroz projekte i praktičnu nastavu — dakle, kroz ono što nastavnici i školske uprave uspeju da organizuju preko grantova, nevladinih organizacija i sopstvenog entuzijazma. To znači da sve zavisi od ljudi.
Profesorka Gak u Zrenjaninu ima biobaštu od 2014. godine, ali u susednoj školi, bez takvog čoveka, đak neće čuti ni reč o regenerativnoj poljoprivredi. Ovo je klasičan srpski obrazac — sistem ne radi, pojedinac radi. I dok pojedinac radi, sistem gleda u stranu i čeka da projekat istekne.
Oaze za oprašivače koje su učenici gradili kroz ovaj projekat nisu estetski ukras. Pad broja pčela i divljih oprašivača u Vojvodini je merljiv i traje godinama. Svaka parcela koja privuče oprašivače je mali korak ka tome da usevi koji zavise od oprašivanja — a to je sve više kultura u našoj rotaciji — dobiju šansu za bolji prinos. Deca koja prave te oaze uče nešto što će im se obiti o prste na vlastitom gazdinstvu ako ne nauče.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Evo suštine koja me zanima. Pet škola, nekoliko radionica, jedna biobašta u Zrenjaninu koja traje od 2014. godine — da li je to dovoljno da se promeni paradigma u vojvođanskom ratarstvu? Naravno da nije. Ali je dovoljno da se postavi pitanje koje Ministarstvo prosvete i Ministarstvo poljoprivrede godinama izbegavaju: zašto nastavni plan za srednje poljoprivredne škole i dalje tretira zemljište kao podlogu za hemiju, a ne kao živi sistem koji se može obnavljati ili uništiti?
Konvencionalni model — duboko oranje, teška mehanizacija, intenzivna primena mineralnih đubriva — decenijama je bio jedini koji se učio u školama i jedini koji se praktikovao na parcelama. Rezultat je tlo sa sve manje humusa, sve lošijom strukturom i sve većom zavisnošću od inputa koji poskupljuju iz godine u godinu. Poljoprivrednik koji danas u Vojvodini proizvodi pšenicu troši više na đubrivo i zaštitu nego ikad, a marža mu se topi.
Regenerativni pristup — manje prohoda, pokrivanje tla, plodored sa pokrovnim kulturama — ne obećava instant profit, ali obećava troškove koji idu dole i tlo koje vremenom postaje plodnije. To nije filozofija, to je računica. Udruženja za očuvanje prirode koja stoje iza ovog projekta imaju jasnu poziciju: regenerativne prakse treba uvoditi uz što manje prohoda, bez oranja, kako bi se podstakle organske aktivnosti u setvenom sloju. Ta pozicija se u struci ne osporava — osporava se samo brzina kojom se implementira.
Dok se raspravlja, đaci u Zrenjaninu već rade. I to od 2014. godine. Njihova profesorka nije čekala da neko donese odluku — ona je uzela lopatu i počela. Ako je jedan čovek u jednoj školi mogao da održi biobaštu deset godina kroz sve projekte, smene i krize, pitanje je šta bi se desilo da sistem to podrži umesto da toleriše.
Pet škola, jedna biobašta stara više od decenije, nekoliko nastavnika koji veruju u ono što rade — to je danas sve što srpski obrazovni sistem nudi kad je reč o regenerativnoj poljoprivredi. Ako ne promenimo nastavni plan pre nego što ova generacija đaka preuzme gazdinstva, promeniće ga sama parcela — na način koji niko neće moći da ignoriše.
Izvor: AgroFin, 4. novembar 2026.
💬 0 komentara