Zamislite čoveka koji u svom zasadu neguje jabuku koju su gajili njegov deda i pradeda. Sortu koja preživljava susu bez sistema za navodnjavanje, koja ne traži prskanje svake druge nedelje, koja ima ukus koji se ne može kupiti u supermarketu. I taj čovek, tehnički gledano, gaji voće koje država ne priznaje. Ne zato što je loše — zato što nigde nije upisano. Ovo nije parabola. Ovo je Srbija, novembar 2026. i petnaesti NLB Organic konkurs koji je održan četvrtog novembra u Beogradu.
Petnaest godina upornosti u zemlji gde inicijative umiru mlade
NLB banka je pokrenula konkurs za organsku i održivu poljoprivredu pre jedne i po decenije, u vreme kada je reč „organsko" u srpskom selu zvučala kao ekscentričnost, a ne kao poslovni model. Od tada je kroz konkurs prošlo više od devetsto šezdeset projekata, nagrađeno pedeset devet, a ove godine nagradni fond je iznosio tri i po miliona dinara. Dve glavne nagrade od po milion i tri specijalne od po petsto hiljada — raspoređene među sto trinaest pristiglih prijava.
To su brojevi koji govore o kontinuitetu, a kontinuitet je u srpskoj poljoprivredi reda ređi od kiše u avgustu. Većina sličnih inicijativa u Srbiji preživi jednu ili dve godine, potroši budžet na marketing i nestane. NLB Organic traje dovoljno dugo da se meri rezultatima, a ne namerama.
Ko su ljudi iza brojeva
Dve glavne nagrade otišle su proizvođačima koji rade potpuno različite stvari, ali sa istom logikom — dodatu vrednost koja se ne krije u kilogramima, već u načinu prerade. Sandra Aleksić osvojila je milion dinara za projekat „BioHrsk", koji proizvodi grickalice od organskog povrća. Aleksandar Manić dobio je isti iznos za unapređenje organskog uzgoja ovaca i proizvodnje mlečnih proizvoda. Oba projekta dele jedan imenilac — prerada na mestu proizvodnje, što je u srpskim uslovima jedini način da organska proizvodnja ekonomski preživi.
Tri specijalne nagrade raspoređene su po kategorijama koje same po sebi crtaju mapu potencijala. Predrag Nikolić, u kategoriji mladih poljoprivrednika, nagrađen je za razvoj održive proizvodnje i plasmana mesa buše — autohtone rase goveda koja je bila na rubu nestajanja, a koja sada, zahvaljući ljudima poput njega, polako pronalazi svoje mesto na tržištu. Ana Dolovac Šarović dobila je petsto hiljada dinara u kategoriji žena u organskoj proizvodnji, za projekat sušenja i prerade namirnica sa ciljem smanjenja bacanja hrane kroz principe cirkularne ekonomije. Snežana Čolović je nagrađena u novo-uvedenoj kategoriji „Čuvari starih sorti", za organski uzgoj starih sorti jabuka.
„Na mene je najveći utisak ostavila volja i želja tih ljudi da se bave organskom proizvodnjom u tako teškim uslovima." — prof. dr Snežana Oljača, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, članica stručnog žirija
Profesor Oljača je istakla detalj koji prolazi neopaženo, a menja sliku o organskoj proizvodnji u Srbiji: sve više prijava dolazi iz manje razvijenih područja, gde uslovi za život i rad nisu povoljni. Organska proizvodnja nije beogradski fenomen ni hobi penzionisanih advokata na Fruškoj gori. To je izbor ljudi u krajevima gde konvencionalna proizvodnja ne isplati se, a organska — uz manji prinos, ali višu cenu — može da bude izlaz.
Stočarstvo predvodi, stare sorte čekaju na administraciju
Raspodela prijava po granama je podatak koji nije dobio dovoljno pažnje, a govori više od bilo koje svečane besede. Od sto trinaest prijava, četrdeset tri su iz stočarstva — skoro četrdeset posto. Kombinovana biljna proizvodnja i prerada imaju dvadeset dva projekta, dok je čisto biljna proizvodnja zastupljena sa osamnaest. Stočarstvo, grana koju država decenijama tretira kao sirotinju, na konkursu za organsku proizvodnju daleko je najzastupljenija.
Zašto? Zato što organsko stočarstvo ne zahteva ogromne površine ni skupe inpute. Zahteva strpljenje, znanje i pristup tržištu koje plaća kvalitet. Ljudi u brdskim i planinskim krajevima Srbije imaju prostor, tradiciju i stoku koja se vekovima prilagođavala tim uslovima. Imaju sve osim sistemske podrške.
Nova kategorija „Čuvari starih sorti" privukla je sedamnaest prijava, što je solidno za premijerno izdanje. Ali iza te brojke stoji problem koji je na konkursu samo naznačen, a koji u stvarnosti košta srpsku poljoprivredu više nego bilo koja suša ili poplava.
Registar koji ne postoji — i voće koje sistem ne priznaje
Profesor Aleksandar Radović sa Poljoprivrednog fakulteta u Kruševcu, Univerzitet u Nišu, rekao je na skupu nešto što bi trebalo da bude naslovna strana svakog poljoprivrednog medija u zemlji. Brojne stare sorte nisu upisane u zvanični Registar priznatih sorti. Posledica? Ne mogu se umatničiti, ne mogu se legalno razmnožavati u registrovanim rasadnicima, i proizvođači ih mogu čuvati u svojim zasadima, ali ne mogu da ih prodaju kao sadni materijal.
Čovek koji neguje budimku, kolačaru ili ilinjaču — stare sorte jabuka koje je Radović posebno naveo — tehnički gaji voće koje sistem ne priznaje. I to nije bezazlen problem. Istu sortu u različitim krajevima Srbije zovu različitim imenima, a pod istim nazivom ponekad krije se genetički različit materijal. Bez karakterizacije i upisa u registar, ne postoji način da se to sredi.
„Stare sorte poseduju gene otpornosti na pojedine prouzrokovače bolesti, što ih čini značajnim i za organsku proizvodnju i za buduće oplemenjivanje biljaka." — prof. dr Aleksandar Radović, Poljoprivredni fakultet u Kruševcu, Univerzitet u Nišu
Radović je ukazao i na nutritivni kvalitet starih sorti, ali i na njihovu ulogu kao dela poljoprivredne tradicije i kulturnog nasleđa. U vreme kada klimatske promene sve agresivnije testiraju svaki konvencionalni sortiment, lokalno prilagođene sorte nisu nostalgija — one su genetička rezerva. I to je rezerva koju sistem propušta da zaštiti.
Vlastimir Vuković, predsednik Izvršnog odbora NLB banke, najavio je na skupu konkretan korak: banka, u saradnji sa udruženjem „Okvir života", podržava proces upisa dvadeset jedne sorte voća u Registar priznatih sorti Republike Srbije. U prevodu, banka radi posao koji bi trebalo da radi Ministarstvo poljoprivrede ili Institut za voćarstvo. Ne treba to romantizovati — NLB ima poslovni interes u organskoj proizvodnji, i to je legitimno. Ali činjenica da je potrebna banka da pokrene upis sorti u registar govori o stepenu institucionalne paralize koji više nije smešan.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Za poljoprivrednika koji već gaji stare sorte ili razmišlja o tome, poruka sa ovog konkursa je dvostruka. S jedne strane, interesovanje postoji, tržište postoji, i ljudi poput Snežane Čolović dokazuju da se stare sorte jabuka mogu gajiti organski i da to ima smisla. S druge strane, dok se te sorte ne nađu u registru, proizvođač je na svojoj ruci — može da čuva, može da gaji, ali ne može formalno da proširi proizvodnju kroz legalan sadni materijal.
Buša, koju Predrag Nikolić razvija u kategoriji mladih, ima sličnu priču. Autohtona rasa, prilagođena uslovima, niskog prinosa ali visokog kvaliteta mesa — i decenijama tretirana kao relikt prošlosti. Danas mladi čovek dobija petsto hiljada dinara da je plasira na tržište. Ako to nije definicija obrta, ne znam šta jeste.
Petnaest godina je dovoljno da se vide trendovi, a trendovi su jasni: organska proizvodnja u Srbiji više nisu samo povrtari iz Vojvodine sa par hektara. To su ljudi sa bušom u planini, sa starim jabukama u zasadu, sa sušionicama u dvorištu. To su ljudi koji rade sa onim što sistem nije uspeo da uništi — a upravo zato što sistem to nije uspeo, sada ga treba sačuvati. Ako država ne shvati da je upis dvadeset jedne sorte voća u registar minimalni preduslov za očuvanje onoga što smo već skoro izgubili, uradiće to neko drugi. I to je najtužnija konstatacija koja se može izvući sa jednog konkursa koji slavi petnaesti rođendan.
Izvor: Agro News, 4. novembar 2026.
💬 0 komentara