Kada povrtar u Mačvi proda kupus za četrdeset dinara, a potrošač na Kaleniću plati isti taj kupus sto dinara — između njih stoji ceo jedan svet koji se zove srpska agrologistika. Početkom novembra 2026. godine, pijace širom zemlje šalju poruku koju smo čuli stotinu puta, a nikako da naučimo lekciju. Podaci Sistema tržišnih informacija poljoprivrede Srbije za period od dvadeset šestog oktobra do prvog novembra pokazuju tržište koje diše, ali ne u jednom pravcu — kupus poskupeo u tri grada, krompir se klati između šezdeset i devedeset dinara na kvantašima, a paradajz na beogradskom Kaleniću dostiže trista dinara po kilogramu.
Jesen koja je nosila obilje, ali ne i ravnotežu
Oktobarska berba je ove godine prošla bez kišnih drama. Pijace su dobro snabdevene voćem i povrćem, prodaja i potražnja tekle su na pojedinim mestima sporije nego obično — što je klasična slika prelaznog perioda kada domaćinstva još vire u sopstvenu baštu i ne žure na tezgu. Beogradski kvantaš je imao solidnu ponudu, ali su prodavci gunđali da kupci još uvek imaju rezerve iz sezone.
Ono što ovogodišnji raspored cena čini posebno ilustrativnim jeste razlika između gradova. Isti proizvod, na istoj vrsti pijace, može koštati dvostruko više u jednom mestu u odnosu na drugo. To nije izuzetak — to je srpsko tržište koje i posle decenija razgovora o regionalnoj integraciji nema efikasan mehanizam raspodele.
Kupus vodi u poskupljenje, krompir drži raspon
Kupus je tokom posmatrane sedmice poskupeo u Beogradu, Leskovcu i Novom Sadu — u proseku za oko deset dinara po kilogramu. Na kvantašima se dominantna cena kretala od četrdeset dinara u Šapcu i Novom Sadu, preko pedeset u Leskovcu i šezdeset u Beogradu, Kraljevu i Nišu, do sedamdeset dinara u Subotici. Trideset dinara razlike između najjeftinijeg i najskupljeg grada je podatak koji sam po sebi priča celu priču o tome ko ovde diktira cenu — lokalno tržište, a ne regionalna politika.
Krompir se na kvantašima prodavao od šezdeset dinara u Kraljevu i Novom Sadu do devedeset u Beogradu i Šapcu. U Leskovcu i Subotici kilogram je koštao sedamdeset, u Nišu osamdeset dinara. Crni luk je pokazao još drastičniji raspon — od trideset dinara u Novom Sadu do osamdeset u Šapcu i Subotici.
Kada kupus u Subotici košta sedamdeset dinara, a u Šapcu četrdeset, to ne znači da je u Subotici lošija ponuda — to znači da tržište ne komunicira kako treba. Proizvođač u Vojvodini ne zna da u Mačvi kupus stoji trideset dinara manje, pa ne može ni da planira. — navodi predstavnik iz pregleda STIPS-a
Na beogradskom kvantašu poskupeli su banane, grejpfrut, grožđe, kivi, limun i orasi, kao i čitav niz povrća — blitva, cvekla, kelj, krompir, kupus, paprika, beli i šareni pasulj, patlidžan, tikvice i zelje. Istovremeno su pojeftinile dunje, jabuke, kruške, maline, pomorandže, suve šljive i smokve, a od povrća boranija, celer, karfiol, beli luk, paradajz i spanać. Paradajz je na beogradskom kvantašu koštao sto šezdeset dinara, paprika šilja dvesta, patlidžan sto deset, a tikvice i karfiol po sto trideset dinara. Beli pasulj se držao na trista dinara po kilogramu — kao i obično, nepomičan i nedodirljiv.
Voćke i južno voće: ko gubi, ko dobija
Jabuke ajdared i zlatni delišes na beogradskom kvantašu koštale su po osamdeset dinara, dok je dominantna cena ostalih sorti bila sto deset. Kruške sto, grožđe sto pedeset, a očišćeni orasi su dostigli hiljadu dinara po kilogramu — cifra koja svake godine izaziva uzdahe na tezgama, ali i potvrđuje ono što govorimo godinama: orah je kultura koju Srbija nije iskoristila ni izbliza onoliko koliko bi mogla.
U Leskovcu je ponuda jabuka bila dobra, krušaka i južnog voća prosečna. Paradajz i paprika šilja koštale su po sto trideset dinara, patlidžan osamdeset, karfiol sedamdeset, a salatni krastavac devedeset. Jabuke sedamdeset, kruške osamdeset, grožđe sto deset dinara. U Novom Sadu paradajz je dostizao sto osamdeset, paprika šilja sto dvadeset, karfiol sto pedeset, a tikvice samo pedeset dinara — najniža cena tikvica među svim praćenim gradovima.
Niš je zabeležio blagi rast cene jabuka i pad cene nara. Kilogram jabuka na niškom kvantašu koštao je sto, krušaka sto dvadeset, a nar dvesta dinara. Paradajz se prodavao po dvesta, paprika šilja po sto šezdeset, a tikvice po sto dvadeset dinara. U Kraljevu su banane i pomorandže poskupele, dok je grožđe pojeftinilo na sto dvadeset dinara.
Zelene pijace: gde je razlika najveća
Na zelenim pijacama, gde kupuje građanin a ne preprodavac, raspon cena postaje dramatičan. Krompir se prodavao od pedeset pet dinara u Šapcu do sto dvadeset u Nišu. Na beogradskom Kaleniću i u Novom Sadu bio je sto dinara, u Leskovcu osamdeset, a u Čačku sedamdeset. Kupus je na zelenim pijacama išao od četrdeset dinara u Subotici do sto na Kaleniću — razlika od sto pedeset procenata za isti proizvod u istoj državi.
Paradajz je tu gde priča postaje apsurdna. Dominantna cena na zelenim pijacama kretala se od sto dinara u Subotici, preko sto trideset u Požarevcu i dvesta u Leskovcu i Novom Sadu, do trista dinara na Kaleniću. Isti paradajz, ista sedmica, tri puta veća cena u glavnom gradu.
Trista dinara za paradajz na Kaleniću nije cena proizvođača — to je cena logistike, posrednika i zakupa tezge. Proizvođač od toga vidi možda trećinu. — navodi predstavnik iz pregleda tržišta
Šta ovo znači za proizvođača na terenu
Podaci STIPS-a za ovu sedmicu potvrđuju ono što svaki povrtar u Srbiji već zna — cena koju on dobija i cena koju potrošač plaća na zelenoj pijaci su dva različita sveta. Krompir na kvantašu u Kraljevu stoji šezdeset dinara, a na zelenoj pijaci u Nišu sto dvadeset. Razlika od šezdeset dinara po kilogramu ne završava u džepu proizvođača — ona se gubi u lancu posrednika, transporta i pijacnih naknada.
Kupus koji je poskupeo u tri grada istovremeno signalizira da se zimska berba bliži kraju i da se zalihe smanjuju. Proizvođači koji imaju skladišni kapacitet i mogu da čuvaju kupus kroz zimu verovatno će u januaru i februaru prodati znatno skuplje nego sada. Pitanje je samo koliko njih u Srbiji ima takav kapacitet — odgovor je poznat: malo.
Raspon cena crnog luka — od trideset do osamdeset dinara na kvantašima — ukazuje na problem koji se ponavlja svake jeseni. Uvoznici iz Egipta i Tunisa zasipaju vojvođanske pijace jeftinim lukom, dok domaći proizvođači u drugim delovima zemlje ne mogu da konkurišu cenom. Ko gubi? Onaj koji je uložio u sadnju luka u Srbiji i računao na lokalno tržište. Onda nam politika kaže da je uvoznu kvotu trebalo smanjiti — ali to kaže posle berbe, a ne pre setve.
Jesenje tržište 2026. godine nije donelo dramu, ali je donelo lekciju koja se ponavlja: dok proizvođač ne zna gde je njegov proizvod najskuplji i dok logistika ne radi za njega, a ne protiv njega, cene na pijacama će i dalje biti priča o dva sveta — onom u kojem se proizvodi i onom u kojem se kupuje. A između njih stoji sloj ljudi koji na toj razlici živi lepo, dok povrtar računa da li mu se isplatilo.
Izvor: Agromedia, 5. novembar 2026.
💬 0 komentara