Svaki proizvođač koji je presekao brazdu na istoj njivi dvadeset godina zna osećaj — zemlja pod čizmom više nije ona ista. Teža je, sabijenija, humusa sve manje, a đubriva sve više. Upravo taj osećaj, ta tiha uzbuna pod našim nogama, jeste razlog zašto 9. i 10. novembra, putem Zoom platforme, Udruženje Mladi poljoprivrednici Srbije organizuje besplatnu dvodnevnu onlajn edukaciju o regenerativnoj i biodinamičkoj poljoprivredi, sa praktičnom primenom setvenog kalendara. Tema koja kod nas još uvek budi podsmeh kod nekih, a kod drugih radoznalost — pokušaće da se pretoči u konkretne savete za one koji žele da prestanu da troše zemlju i počnu da je neguju.
Konvencionalna zamka koja se zatvara
Decenijama dominira kod nas jedan pristup — unesi input, uzmi prinos, ponovi. To je model koji je nahranio generacije i izvukao proizvodnju iz posleratnog siromaštva, ali koji danas, sa cenom veštačkog đubriva koja varira kao berzanski kursevi i sa strukturom zemljišta koja se raspada pod teškom mehanizacijom, jasno pokazuje svoje granice. Regenerativna poljoprivreda u svetu nije novost — u Srbiji jeste, ili bar jeste u zoni između radoznalosti i otvorenog skepticizma.
Suština je jednostavna, mada zvuči revolucionarno za onoga ko je navikao na plug i prelivanje hemijom: zemljište nije mrtva podloga, živi je organizam. A živi organizam se ne može tretirati kao fabrička traka. Biodinamička poljoprivreda ide još korak dalje, uvodeći setveni kalendar zasnovan na lunarnim ciklusima i preparate biljnog i životinjskog porekla — deo koji kod nas najčešće biva otpisan kao ezoterija pre nego što ga iko ozbiljno isproba.
Šta tačno čeka učesnike
Dvodnevni program je zamišljen tako da razdvoji tri pojma koji se u javnosti stalno mešaju — regenerativnu, organsku i biodinamičku poljoprivredu. To razlikovanje nije akademska vežba, to je praktična stvar koja direktno utiče na to kako vodite gazdinstvo. Organska poljoprivreda u Srbiji ima pravni okvir, sertifikacioni sistem i tržište koje je malo ali postoji. Regenerativna poljoprivreda ide dalje od onoga što organska zabranjuje — ona postavlja cilj da zemljište nakon ciklusa proizvodnje bude u boljem stanju nego pre njega.
Šta to znači u praksi? Pokrivanje zemljišta, plodored sa integracijom leguminoza, smanjenje ili potpuno odustajanje od obrade, kompostiranje i integraciju stoke u sistem. Biodinamička poljoprivreda na sve to dodaje setveni kalendar i specifične preparate. Edukacija je besplatna i otvorena za sve — ne samo za one koji su već u sistemu organske sertifikacije. Zoom platforma omogućava učešće iz bilo kog kraja zemlje, što je ključno za proizvođače u ruralnim sredinama koji retko imaju priliku da prisustvuju edukacijama uživo.
Cilj nam nije da neko preko noći pređe na biodinamičku proizvodnju, već da poljoprivrednici razumeju da postoji spektar praksi iz kojih mogu uzeti ono što im odgovara. Smanjenje zavisnosti od spoljašnjih inputa nije ideologija — to je danas pitanje ekonomske preživljavanja. — predstavnik Udruženja Mladi poljoprivrednici Srbije
Edukacija se organizuje u okviru projekta EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji. Tri stvari koje su u fokusu — upravljanje zemljištem, očuvanje plodnosti i smanjenje zavisnosti od spoljašnjih inputa — u suštini su tri najveća izazova srpske poljoprivrede danas. Ko god je pokušao da smanji količinu veštačkog đubriva zna da to nije puko štednja, već sistemski zaokret koji zahteva znanje, strpljenje i promenu mentaliteta.
Setveni kalendar: narodna pamet u novom ruhu
Setveni kalendar je onaj deo biodinamičkog pristupa koji u srpskoj javnosti najčešće izaziva podsmeh. Međutim, vredi podsetiti na jednu stvar — naši dedovi i bake sadili su po mesecu, i to ne iz neznanja, već iz posmatranja generacija. Razlika između narodnog pravila „sad krompir kad procveta zova" i biodinamičkog kalendara koji prati položaj meseca u zodijačkim znacima jeste u jeziku opisa, ne nužno u supstanci. Obe tradicije polaze od iste premise — da ritmovi prirode utiču na rast biljaka i da poljoprivrednik koji ih poštuje ima bolje rezultate.
Da li to znači da setveni kalendar treba prihvatiti bez rezerve? Ne. Ali odbaciti ga apriori, a istovremeno gledati kako se humus topi, kako se struktura zemljišta gubi i kako inputi poskupeju svake sezone, nije naučniji pristup. To je samo druga vrsta dogme. Prava naučnost bi bila da isprobate na jednoj parceli, uporedite sa drugom, pa donesete zaključak. Sve ostalo je verovanje — bilo u kalendar, bilo u NPK formulu.
Najveći problem srpske poljoprivrede nije nedostatak zemlje, nego nedostatak znanja o tome kako da tu zemlju sačuvamo. Svaka edukacija koja poljoprivredniku da makar jednu primenjivu meru vredna je više od deset pravilnika.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Na terenu, gde se donose odluke o setvi, đubrenju i zaštiti, pitanje nije da li je regenerativna poljoprivreda prava ili ne. Pitanje je da li proizvođač može da smanji troškove, da očuva zemljište i da ostane konkurentan na tržištu. U tom smislu, edukacije poput ove nisu luksuz — nužnost su.
Srpska poljoprivreda je u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, imamo sve manje obradivog zemljišta po glavi stanovnika, sve starije gazdinstvo i sve veću koncentraciju proizvodnje u rukama manjeg broja aktera. S druge strane, upravo mali i srednji proizvođači su oni koji mogu najbrže da prilagode regenerativne prakse, jer nemaju ogromne površine koje zahtevaju mehanizaciju velikog kapaciteta. Za njih, smanjenje obrade, pokrivanje zemljišta i kompostiranje nisu teorijski koncepti — to su operativne odluke koje mogu da donesu u jednoj sezoni.
Mladi poljoprivrednici Srbije kao organizacija već nekoliko godina pokušavaju da popune jaz između onoga što se dešava u agrarnoj nauci i onoga što se dešava na njivi. Činjenica da ovu edukaciju organizuju mladi ljudi, a ne institucije sa budžetima i mandatima, govori više o stanju stvari nego bilo koji izveštaj. Kad državne strukture ne prepoznaju potrebu, organizacije civilnog društva moraju da preuzmu ulogu. To je pohvalno, ali i pokazatelj sistemskog propusta koji ne možemo da gurnemo pod tepih.
Praktične posledice i šira slika
Svaki poljoprivrednik koji se prijavi za ovu edukaciju dobiće, u najboljem slučaju, alate da preispita svoj pristup zemljištu. U najgorem, dobiće bar razumevanje razlika između tri pristupa koja se u javnosti mešaju. I jedno i drugo je korisno, jer je poljoprivredna pismenost u Srbiji, uprkos svim kursevima i seminarima, i dalje niska kada su u pitanju alternativni sistemi proizvodnje. Ljudi znaju koliko NPK da stave, ali ne znaju koliko humusa imaju. To je problem.
Problem je i u tome što jedan dvodnevni Zoom seminar ne može da promeni praksu koja se decenijama neguje. Regenerativna poljoprivreda zahteva strpljenje — promene u strukturi zemljišta, sadržaju humusa i mikrobiološkoj aktivnosti vide se tek nakon nekoliko sezona. Poljoprivrednik koji očekuje brze rezultate brzo će odustati. Zato je ključno da edukacije poput ove budu početak dijaloga, a ne jednokratan događaj koji se zaboravi za nedelju dana.
Drugi problem je pristup tržištu. Proizvođač koji smanji inpute i pređe na regenerativne prakse dobije zdravije zemljište, ali ne dobije automatski i bolju cenu za svoj proizvod. Srpsko tržište još uvek ne prepoznaje regenerativno proizvedenu hranu kao posebnu kategoriju, za razliku od organske koja ima sertifikacioni sistem. Dok se to ne dogodi, motivacija za promenu ostaje prvenstveno ekonomska — smanjenje troškova inputa — a ne tržišna. A ekonomska motivacija je kratkog daha kad dođe do suše ili kad prinos padne u prvoj tranzicionoj godini.
Dvodnevna edukacija Udruženja Mladi poljoprivrednici Srbije neće promeniti srpsku poljoprivredu. Ali će, nadajmo se, promeniti način na koji bar neki proizvođači gledaju na zemljište pod svojim nogama. A to je, na duži rok, jedina promena koja zaista nešto vredi. Zemlja ne pita da li si konvencionalan, organski ili biodinamički — pita da li je neguješ ili trošiš. Na nama je da odlučimo koju ćemo joj reč vratiti.
Izvor: AgroFin, 8. novembar 2026.
💬 0 komentara