Ko god je držao kravu zna jednu stvar koja se ne uči na ekonomskom fakultetu: kad ti manje gubiš, to ne znači da ti ide bolje. Ponekad znači samo da više nemaš šta da izgubiš. Prihodi preduzeća koja se bave uzgojem muznih krava u Srbiji pali su u 2025. godini na 10,49 milijardi dinara — pad od dvanaest i po odsto u odnosu na prethodnu godinu. Istovremeno, ukupni finansijski gubitak delatnosti smanjen je na 362,8 miliona dinara, što je za čak 81,4 odsto manje nego godinu dana ranije. Paradoks? Samo na papiru.
Brojke koje crtaju priču o preživelima
Srpsko stočarstvo decenijama živi u ciklusu nade i razočaranja — svaki pozitivan signal brzo uguše troškovi inputa i otkupne cene koje ne prate stvarnost. Bonitetna kuća CompanyWall objavila je podatke koji na prvi pogled izgledaju kao poboljšanje, ali koji zapravo crtaju sliku sektora koji se ne oporavlja, već se prepravlja. I to bolno.
U 2023. godini ukupni prihodi su iznosili 10,72 milijarde dinara, da bi 2024. skočili na 11,96 milijardi, a onda 2025. pali na 10,49 milijardi. Taj skok i pad nije slučajan. 2024. je bila godina u kojoj su cene mleka konačno krenule nagore, ali je 2025. pokazala da taj vetar u leđa traje kratko i da ne pokriva strukturne probleme koji su se decenijama gomilali.
Troškovi stočne hrane, energije i radne snage nastavili su da gutaju marže. Manji poljoprivrednici su, prema navodima iz izveštaja, bili prinuđeni da prodaju grla jer jednostavno nisu mogli da obezbede dovoljno hrane i pokriju troškove proizvodnje. To je surova realnost koja se ne vidi u bilansima — vidi se u praznim štalama.
Produktivnost raste, ali krava je sve manje
Evo gde priča postaje bolna. Podaci Ministarstva poljoprivrede kažu da je u 2024. godini u Srbiji evidentirano oko 339.000 grla mlečnih goveda, sa ukupnom proizvodnjom od 1,31 milijardu litara kravljeg mleka. Prosečna proizvodnja po grlu porasla je sa 3.788 litara u 2023. na 3.860 litara u 2024. godini. Zvuči dobro — produktivnost raste.
Ali šta to zapravo znači? Da oni koji su ostali u proizvodnji imaju bolje krave i bolje tehnologije, ali da ih je sve manje. Smanjenje broja zaposlenih u sektoru, koje izveštaj posebno naglašava, samo potvrđuje ono što svako ko prođe kroz srpsko selo već vidi — mlekarska mreža se proređuje. Farme ne nestaju zato što vlasnici ne znaju da rade. Nestaju zato što matematika više ne radi.
Smanjenje gubitaka ne znači oporavak proizvodnje. To znači da su oni najslabiji već izašli iz igre, a da su preživeli uspeli da optimizuju troškove — ali na račun obima. — predstavnik bonitetne kuće CompanyWall
Ko drži glavu iznad vode
U moru crvenih brojeva, nekoliko imena drži glavu iznad vode i pokazuje da se može. PK Zlatibor je u 2025. godini ostvario dobit od 94,6 miliona dinara — znatno više u odnosu na 60,8 miliona koliko su imali godinu ranije. Poslovni sistem Global Seed iz Čuruga napravio je možda i najlepši preokret: iz gubitka od 2,8 miliona dinara u 2024. prešli su u dobit od 26,7 miliona u 2025. Poljoprivredno dobro DMN je takođe u plusu, ali sa dobiti od 22,2 miliona dinara — upola manje od 41,2 miliona iz prethodne godine.
Ova tri imena nisu slučajno na vrhu. PK Zlatibor decenijama ima vertikalno integrisanu proizvodnju — od farme do police. Global Seed iz Čuruga je sistem koji razume da stočarstvo danas ne može da stoji samo na proizvodnji mleka, već mora da bude deo šireg poljoprivrednog lanca. A DMN, iako sa padom dobiti, i dalje pokazuje da se može poslovati pozitivno u ovom okruženju.
Pitanje je samo koliko dugo može da se izdrži na optimizaciji troškova bez rasta obima proizvodnje. Jer optimizacija ima granicu — kad stigneš do nje, sledeći korak je rezanje onoga što donosi prihod.
Ono što ovi rezultati kriju jeste ogroman jaz između velikih sistema i malih poljoprivrednika. Dok preduzeća sa pristojnim kapitalom, mehanizacijom i pristupom tržištu uspevaju da okrenu plus, porodične farme sa dvadeset ili trideset krava tonu pod težinom inputa. Cena stočne hrane u poslednjih nekoliko godina je oscilirala, ali je trend nedvosmisleno uzlazni. Otkupna cena mleka, iako je u 2024. bila povoljnija, ne prati rast troškova u dovoljnoj meri da obezbedi održivost za proizvođače u donjem i srednjem segmentu.
Prirodna selekcija umesto ozdravljenja
Razmislimo o onoj brojci gubitka za trenutak. Sa 3,40 milijarde dinara u 2023., preko 1,95 milijardi u 2024., do 362,8 miliona u 2025. — linija krive je dramatično naniže. U normalnim okolnostima, ovo bi bio razlog za slavlje. Ali u srpskom stočarstvu, ovo je pre priča o prirodnoj selekciji nego o ozdravljenju. Manje gubitka zato što manje firmi posluje, jer su one najgore već ugašene ili preuzete.
Preostali su oni koji su dovoljno veliki ili dovoljno efikasni da prežive, ali to ne znači da je sektor zdrav. To znači da je sektor manji. I to je ključna razlika koju neko u ministarstvu mora da shvati pre nego što bude kasno.
Pad prihoda od dvanaest odsto u jednoj godini je alarm koji se ne može prečuti. To nije korekcija — to je kontrakcija sektora. — iz analize CompanyWall
Rast prosečne proizvodnje po grlu — sa 3.788 na 3.860 litara — jeste pozitivan signal, ali skroman. Za poređenje, u razvijenim mlekarskim sistemima Evrope prosečna proizvodnja po kravi prelazi sedam hiljada litara godišnje. Srbija je na polovini te brojke i taj jaz se ne zatvara brzo. Genetika, ishrana, menadžment stada — sve to zahteva investicije koje mali poljoprivrednici nemaju odakle da izvuku. Subvencije za stočarstvo postoje, ali su često nedovoljne i kasne, a krediti su za mnoge nedostižni bez solidne kolaterale.
Dodatni problem predstavlja i odliv radne snage. Izveštaj konstatuje nastavak smanjenja broja zaposlenih, što je simptom koji seže duboko u demografiju sela. Mladi ne ostaju na farmama. Ovo nije samo ekonomski problem — ovo je pitanje opstanka celih mikroregiona u kojima je stočarstvo bilo jedina grana privređivanja. Kad zatvori farma, zatvara se i lokalna radnja, škola, pošta. Efekat domina je stvaran i merljiv.
Između optimizacije i odumiranja
Srpsko mlekarstvo se nalazi u faznoj tranziciji koja nema jasnu strategiju. S jedne strane, imamo velike sisteme koji pokazuju da se može — PK Zlatibor, Global Seed, DMN — i koji dokazuju da vertikalna integracija i moderna tehnologija daju rezultate. S druge strane, imamo stotine malih farmi koje nestaju iz registra, a sa njima i proizvodni kapacitet koji ne može da se nadoknadi preko noći.
Pad prihoda sektora od dvanaest i po odsto u jednoj godini nije statistička buka — to je kontrakcija koja će se osetiti u lancu snabdevanja. Mlekare već sada uvoze sirov mlečni prah i masnoću da bi pokrile kapacitete. Ako se trend nastavi, pitanje je ko će hraniti domaće tržište za pet godina.
Država mora da odluči da li joj je stalo do strukturno raznovrsnog stočarstva sa hiljadama malih i srednjih proizvođača, ili joj odgovara model u kojem preživi nekolicina velikih, a ostatak postane deo statistike koja se godišnje analizira i tuguje nad njom. Subvencionisanje po grlu, bez obzira na veličinu farme, favorizuje one koji već imaju obim. Ono što bi malim poljoprivrednicima trebalo jeste ciljana podrška — pristup povoljnim kreditima za opremu, olakšice za stočnu hranu u kriznim periodima i otkupne cene koje se ne formiraju isključivo na bazi pregovaračke moći mlekara.
Bez toga, linija pada prihoda će se nastaviti, a gubici će se i dalje smanjivati — ali samo zato što će nestajati oni koji ih generišu. Ovo je priča o brojkama koje pričaju laž. Manji gubitak, manji prihod, manje krava, manje ljudi. U ekonomiji se to zove optimizacija. Na terenu se to zove nestajanje. A kad nestane i poslednja krava u selu, statistika će reći da je sektor konačno stabilan — jer više nema koga da gubi.
Izvor: AgroFin, 8. novembar 2026.
💬 0 komentara