Kamion se puni negde na ravnici Vojvodine, jagnjad ulaze u prikolice, vrata se zatvaraju i kreće put koji vodi hiljadama kilometara daleko — u Kavadarce, u Tripoli, u Tel Aviv. Negde na tom putu, između pošiljaoca i krajnjeg kupca, nestaje dodata vrednost koja je mogla da ostane ovde. U Bujanovcu, tridesetak kilometara od granice sa Severnom Makedonijom, stoji kompleks koji je nekada bio ponos stočarstva jug Srbije. Nije srušen. Nije nepopravljiv. Samo stoji i čeka — šesnaestu godinu zaredom.
Zašto priča o Bujanovcu dobija obrise baš sada
Od početka godine strani kupci su ponovo kucali na vrata srpskih stočara. Živa grla su otpremljena u Izrael, Libiju, Alžir i Severnu Makedoniju, a tražnja nije problem — problem je ono što radimo s njom. Umesto da jagnjad zakoljemo, obradimo i pakujemo kod kuće, mi prodajemo sirovinu i prepustimo nekome drugom da napravi proizvod. Priča je stara decenijama, ali danas dobija konkretne obrise jer su vojvođanski stočari ponovo pokrenuli inicijativu za obnovu klanice „Jugocoop" u Bujanovcu, koja je u stečaju od 2010. godine.
To što je klanica u stečaju šesnaest godina ne znači da je nestala. Naprotiv — objekat je i dalje tu, dovoljno čitav da se može spasiti. A upravo to je najopasnija vrsta propalog kapaciteta u Srbiji: onaj koji još nije ruševina, jer dok god stoji neiskorišćen, rizik od rasprodaje opreme komad po komad raste. Iskustvo nas uči da takve stvari počinju skromno — sečenjem ograde.
Šta je ostalo od „Jugocoopa" — i koliko je to vredno
Klanica u Bujanovcu nije hrpa betona i čelika. To je funkcionalan industrijski kompleks koji čeka nekoga ko će okrenuti prekidač.
Depo sa istovarnom rampom od šeststo kvadratnih metara, klanica za preradu mesa od četiristo pedeset kvadrata, šest komora za primarno hlađenje na devedeset kvadrata i hladnjača od dvesta kvadrata u kojoj se nekada skladištilo sto dvadeset vagona mesa. Tu su i tri tunela za zamrzavanje po trideset kvadrata, pogon za iskošćavanje i obradu od šeststo kvadrata, objekti za prihvat stoke, vodotoranj sa rezervoarom, skladišta i administrativna zgrada. Sve to stoji i čeka.
Miodrag Milković, direktor Veterinarske stanice Bujanovac, podseća da se na području Bujanovca i Preševa godišnje proizvede između dvadeset pet i trideset hiljada jagnjadi. Obnovljena klanica, po njegovoj oceni, bila bi značajan izvor prihoda za Pčinjski, Jablanički i Pirotski okrug — tri okruga koja su decenijama na marginama ekonomskog razvoja Srbije.
Svaku inicijativu koja se tiče otvaranja novih radnih mesta i novih proizvodnih kapaciteta Privredna komora će uvek podržati. Ipak, potrebno je uraditi detaljnu analizu da li postojeći stočni fond može da podmiri kapacitete jedne takve fabrike. — Goran Jović, direktor Regionalne privredne komore Jablaničkog i Pčinjskog okruga
Jović ne bira reči kada govori o istoriji objekta. „Jugocoop" je bio jedan od najuglednijih proizvođača mesa, snabdevao je jug Srbije, Severnu Makedoniju i druga tržišta. Obnovljena klanica bi mogla da zaposli oko sto pedeset ljudi, a siguran otkup pomogao bi gazdinstvima i doprineo opstanku okolnih sela. Jović ukazuje i na paradoks koji tera suze na oči: proizvođači mesa sa juga i iz centralne Srbije danas nabavljaju meso iz Vojvodine, pa troškovi prevoza direktno utiču na cenu. Logika je prosta — proizvoditi tamo gde je sirovina, a ne je voziti na stotine kilometara.
Koliko nas košta izvoz živih grla
Profesor Cvijan Mekić sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, stručnjak za ovčarstvo, ne bira reči kada govori o ekonomiji izvoza živih grla. Podseća da je tokom pandemije, kada je zastao otkup jagnjadi, preko kolega iz Severne Makedonije organizovao saradnju sa klanicom u Kavadarcima, koja je sertifikovana za izvoz u EU. Tada je u Severnu Makedoniju izvezeno dvesta hiljada jagnjadi. Tamo su zaklana i obrađena, a meso je plasirano na tržišta Hrvatske i drugih članica Unije.
Računica je brutalna i govori sama za sebe. Kamionski prevoz od Sente do Luke Bar košta hiljadu dvesta evra, dok avionski prevoz od Beograda do Izraela ili Egipta košta najmanje dvesta evra po jagnjetu. Bujanovac je udaljen oko tristotrideset kilometara od Beograda — objekat postoji, treba obnoviti liniju klanja i rashladne sisteme i, ako je potrebno, rešiti prečišćavanje otpadnih voda. Mekić podržava inicijativu jer je to, kako navodi, bila jedina klanica specijalizovana za jagnjeće i ovčije meso u Srbiji.
Klanje i prerada u zemlji angažovali bi prevoznike, zaposlene u klanici, proizvođače ambalaže, sertifikacione kuće i druge prateće delatnosti. — Cvijan Mekić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu
Ideja da se u okolini Kragujevca napravi referentna klanica za ovčarstvo pokrenuta je pre nekoliko godina, ali projekat nije zaživeo. Priča o Kragujevcu je primer koji treba ponavljati: papir podnese sve, beton i čelik ne podnose ništa osim delovanja.
Tržišta traže različitu robu — a mi nemamo klanicu da je napravimo
Profesor Ivan Pihler sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta navodi da Srbija ima blizu milion i sedamsto hiljada ovaca, a Vojvodina oko dvesta pedeset hiljada, uglavnom pramenke i il de fransa. Ukazuje i na porazan podatak: u oko šeststo sela više nema nijedne krave, dok brojni pašnjaci u brdsko-planinskim krajevima, delovima Banata i drugim ravničarskim predelima ostaju neiskorišćeni.
Izvoz jagnjadi je pokrenut, ali količine osciliraju. Za jednu isporuku Libiji bilo je potrebno osam hiljada grla, dok je u Izrael nedavno otpremljeno oko pet hiljada. Kad nema kupaca, nastaju viškovi. Kad stignu narudžbine, teško je obezbediti dovoljno grla. To je klasična priča nepovezanog tržišta — bez klanice koja bi bila stalni otkupljivač, bez sigurnog plasmana, stočar proizvodi na slepo.
Razlike u zahtevima tržišta su velike i ne opraštaju improvizaciju. U Izrael su otpremljena jagnjad teška od dvadeset tri do dvadeset pet kilograma, u Libiju od dvadeset osam do trideset pet, a za EU, kada ima tražnje, kupci traže krupnija grla od četrdeset do pedeset kilograma. Razlika u težini je razlika u ceni, u načinu ishrane, u vremenu tovova. Bez klanice koja bi koordinirala otkup i prilagođavala se zahtevima različitih tržišta, srpski stočar je prepušten improvizaciji.
Stočar na terenu — kako to izgleda iz prvog reda
Aleksandar Radojević iz Kovina sa dvojicom sinova godinama se bavi stočarstvom. Njihovo stado broji oko hiljadu sedamsto ovaca i hiljadu jagnjadi koja pripremaju za prodaju, a na gazdinstvu imaju i oko dvesta pedeset koza i dvesta goveda. Uz dobru organizaciju, kažu, sve je „potaman". Ali „potaman" u srpskom stočarstvu znači — radiš sedam dana u nedelji, nemaš siguran otkup, cene ti određuje neko drugi, i svake godine se pitaš da li se isplati nastaviti.
Radojevićev slučaj je primer gazdinstva koje je preživelo jer je imalo obim i raznovrsnost. Ali većina stočara u Srbiji drži trideset, pedeset, možda stotinu grla. Za njih, odluka da li će jagnjad ići na pijacu ili na izvoz, da li će čekati kupca iz Izraela ili Makedonije, pitanje je preživljavanja, ne biznisa.
Siguran otkup pomogao bi gazdinstvima i doprineo opstanku okolnih sela. — Goran Jović, direktor Regionalne privredne komore Jablaničkog i Pčinjskog okruga
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Srbija godišnje izveze stotine hiljada jagnjadi u živom stanju. Svaka ta jagnjad napusti zemlju kao sirovina, a negde drugde postaje proizvod sa oznakom porekla koja nije srpska. Dodata vrednost — klanje, obrada, pakovanje, distribucija — ostaje tamo gde se jagnjad zakolje. To je ekonomski model koji nijedna ozbiljna poljoprivredna zemlja ne praktikuje, ali Srbija ga ponavlja deceniju za decenijom.
Obnova klanice u Bujanovcu nije pitanje samo stočarstva — to je pitanje regionalnog razvoja. Sto pedeset radnih mesta u Pčinjskom okrugu, gde je nezaposlenost hronična, nije mala stvar. Siguran otkup za stočare u tri okruga nije samo ekonomska mera — to je mehanizam za zaustavljanje depopulacije sela. Pašnjaci koji danas stoje neiskorišćeni mogli bi ponovo da ožive, ali samo ako postoji ko će otkupiti ono što na njima poraste.
Problem, naravno, nije samo u Bujanovcu. Srbiji treba ozbiljna analiza stočnog fonda — koliko grla može da podmiri kapacitet jedne klanice, koliko gazdinstava treba podržati subvencijama da bi povećali proizvodnju, kako organizovati otkupne centre. Goran Jović kaže da bi sa stručnjacima Ministarstva poljoprivrede trebalo utvrditi koliko bi gazdinstava i grla bilo potrebno za rad kombinata. To je tačno, ali pitanje je ko će tu analizu uraditi i u kom roku. Jer, dok mi pišemo studije, kupci sa nekadašnjih tržišta nesvrstanih zemalja i dalje se raspituju za jagnjad i junad — a mi ih i dalje otpremamo žive.
Klanica u Bujanovcu stoji šesnaest godina. Svaka godina čekanja je izgubljeni novac, izgubljena radna mesta, izgubljena jagnjad koja je otišla tuđoj privredi. Ako se ovaj kompleks ne pokrene sada, dok je još funkcionalan, sledeći tekst o njemu neće biti o obnovi — već o rušenju.
Izvor: AgroSmart, 10. novembar 2026.
💬 0 komentara