Kada na jugu Srbije neko pomene zadrugu, obično se prvo setimo Vojvodine — ravnice, velikih parcela, silosa i otkupnih stanica koje decenijama funkcionišu. Ali evo vesti koja pomera taj stereotip: opština Trgovište, jedna od najmanjih i najmlađih u Srbiji, upravo je pokrenula inicijativu za osnivanje prve višenamenske poljoprivredne zadruge na svojoj teritoriji. Predsednica opštine Nataša Manasijević okupila je poljoprivrednike na inicijalni sastanak, a za stolom je sedeo i Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine — čovek koji zna kako se zadruga gradi od nule.
Zašto Trgovište, i zašto sada
Trgovište je opština koju mnogi u Beogradu teško lociraju na mapi. Nalazi se u Pčinjskom okrugu, na samoj granici sa Severnom Makedonijom, nastala je 2008. godine odvajanjem od opštine Vranje, i od tvo se bori sa istim problemima koji prate sve male, granične sredine — odliv stanovništva, staračka domaćinstva i poljoprivreda koja je preživljavanje, a ne biznis. U tom kontekstu, vest o pokretanju zadruge nije administrativna notica — to je pokušaj da se preokrene dugogodišnji trend.
Srpska poljoprivreda već godinama gubi bitku sa usitnjenošću parcela, nedostatkom mehanizacije i nemogućnošću malih proizvođača da sami pregovaraju sa otkupljivačima. Zadruga je, barem na papiru, najlogičniji odgovor na sve tri bolesti. Problem je što je u praksi srpski seljak naučio da ne veruje ni sebi, a kamoli komšiji, pa su propale zadruge iz devedesetih ostavile ožiljak koji teško zarasta. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, polako ali sigurno, nove generacije poljoprivrednika shvataju da je samostalno guranje na tržište put u sigurnu propast.
Šta se konkretno desilo
Na sastanku u Trgovištu razgovaralo se o osnovnim temama koje svaka zadruga mora da reši pre nego što uopšte počne da radi. Udruživanje proizvođača, jačanje i osnaživanje poljoprivrede, unapređenje proizvodnje, zajednički nastup na tržištu i — možda najvažnije — stvaranje uslova za razvoj prepoznatljivih lokalnih proizvoda. To poslednje je ključna reč, jer Trgovište, kao i cela dolina Pčinje, ima potencijal koji nikada nije bio komercijalizovan: voće, krompir, pašnjake i stočarstvo na čistom vazduhu, daleko od industrijske zagađenosti.
Predsednica Manasijević je nakon sastanka jasno stavila do znanja da lokalna samouprava nastavlja da podržava inicijative koje doprinose razvoju poljoprivrede i održivom razvoju opštine. To je politički korektna izjava, ali iza nje stoji jedna realnost — Trgovište nema industriju, nema velike investitore, i jedini ozbiljan resurs koji ova opština ima su obradiva zemljišta i ljudi koji još uvek znaju da ih obrađuju.
Ako ne udružimo snage, svako ponaosob će propasti. Tržište ne čeka male i usamljene — čeka one koji mogu da isporuče količinu i kvalitet. — Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine
Prisustvo Mihailovića na ovom sastanku nije slučajno ni protokolarno. Zadružni savez Vojvodine je najjača zadruga institucija u zemlji, sa iskustvom u formiranju i podršci kooperacija različitih profila. Činjenica da su iz Vojvodine poslali predsednika na jug Srbije govori da se i na vrhu shvata: ako se zadrugarstvo ne obnovi van Vojvodine, celokupna srpska poljoprivreda ostaje nejednaka i ranjiva. Južna Srbija je nedovoljno iskorišćen resurs, a ne teret koji treba premostiti.
Od ideje do realnosti — najduži put
Sastanak je, prema izveštaju Večernjih novosti, bio inicijalni. To znači da formalni postupak osnivanja još nije pokrenut, da zadruga još nema ni ime, ni osnivače u pravnom smislu, ni kapital. To je sasvim normalno — svaka zadruga počinje od razgovora za stolom, a ne od pečata u registru. Pitanje je samo koliko će taj proces trajati i da li će preživeti prvu krizu, jer u ovakvim sredinama inicijative često ugase kada se pojavi prvi konkretan zahtev — uplatite osnivački ulog, donesite papire, potpišite ugovor.
Ova lokalna samouprava nastavlja da podržava inicijative koje doprinose razvoju poljoprivrede i održivom razvoju opštine. — Nataša Manasijević, predsednica opštine Trgovište
Višenamenska zadruga je, inače, najfleksibilniji zadruga model — ne obavezuje članove na jednu vrstu proizvodnje, već omogućava da u istom okviru rade voćari, ratare i stočari, i da dele resurse: mašine, hladnjače, prodajne kanale. Za opštinu poput Trgovišta, gde nema ni stotinu proizvođača koji bi sami ispunili uslove velikih otkupljivača, to je jedini model koji ima smisla.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Hajmo da budemo iskreni — jedan sastanak ne menja ništa. Ni jedan seljak u Trgovištu sutra neće imati bolju cenu krompira ni veće otkupne kvote zato što je predsednica opštine pozvala poljoprivrednike na razgovor. Ali ono što se jeste desilo je pomeranje rasprave sa kafanske priče na zvaničan nivo, i to je vredno pažnje.
Problem srpskog zadružnog sektor je dvojak: s jedne strane, država godinama deklariše podršku zadrugama kroz podsticaje i grantove, ali su ti instrumenti često toliko birokratski opterećeni da mali proizvođači odustaju pre nego što uopšte apliciraju. S druge strane, lokalne samouprave retko imaju kapacitet da pruže prateću infrastrukturu — od puteva do polja, do hladnjačkih kapaciteta — koja je neophodna da zadruga funkcioniše. Trgovište je u tom pogledu posebno osetljivo: granična opština sa svega par hiljada stanovnika, u regionu koji je decenijama na periferiji svake investicione politike.
Ipak, tu je i optimizam koji ne treba potceniti. Južna Srbija je u poslednjih desetak godina pokazala da može — med iz Vranja, kupus iz Prepolja, malina iz Arilja dokaz su da kvalitet može da pobedi geografiju. Trgovište ima prirodne uslove koje Vojvodina može samo da sanja: čist vazduh, netaknuto zemljište, obilje sunca i vode. Ono što nema je organizacija. A organizacija se uči.
Zadruga nije magija koja rešava sve probleme preko noći. Ali je jedini poznati mehanizam koji malom proizvođaču daje snagu koju ima veliki. — Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine
Analiza: Da li je jug Srbije spreman za zadrugarstvo
Odgovor na to pitanje zavisi od dve stvari: da li ima ljudi koji su spremni da rizikuju, i da li država iza ovog sastanka stoji stvarnim novcem, a ne samo deklarativnom podrškom. Iskustvo kaže da je prvo teže od drugog — naći pet do deset ozbiljnih poljoprivrednika koji su spremni da uplate osnivački ulog, potpišu ugovor i vežu se za zajednički projekat, to je izazov koji u malim sredinama često pukne na ličnim animozitetima i nasleđenom nepoverenju.
Trgovište ima prednost što kreće od nule — nema tereta propalih zadruga iz prošlosti, nema trauma koje muče starije poljoprivrednike u vojvođanskim selima. Ali ima i nedostak: nema tradicije zadrugarstva, nema iskustva, nema institucionalne memorije. Zato je prisustvo Zadružnog saveza Vojvodine na ovom sastanku više od kurtoazije — to je transfer znanja iz regiona koji je prošao kroz sve greške i sve faze razvoja kooperacija.
Za poljoprivrednike u Pčinjskom okrugu, ovo je signal da nešto polako menja u agrarnoj politici juga. Ako se zadruga zaista formira i ako počne da radi, biće to prvi takav model u Trgovištu i jedan od retkih u ovom delu Srbije. Ako propadne na papiru, biće još jedan u nizu mrtvorođenih inicijativa. Razlika između ta dva ishoda ne zavisi od predsednice opštine ni od predsednika Zadružnog saveza — zavisi od ljudi koji su sedeli za stolom i koji sutra moraju da odluče da li su spremni da ulože novac i poverenje u zajednički projekat.
Izvor: AgroFin, 10. jul 2026.
💬 0 komentara