Kada neko u Sremu pomene bostan, ne misli samo na lubenice i dinje. Misli na način života, na miris zemlje u julskoj žegi, na zajednicu koja se okuplja oko jednog prostog, a suštinski važnog principa — da je hrana koju gajiš nešto što slaviš, a ne nešto čega se stidiš. Upravo tu filozofiju, trideset šestu godinu zaredom, Šašinci pretvaraju u jedan od najprepoznatljivijih letnjih događaja u Vojvodini.
Manifestacija koja je prerasla selo
Bostanijada u Šašincima održava se osamnaestog jula, i to je već decenijama sigurna tačka na kalendaru svakoga ko u srpskoj poljoprivredi vidi nešto više od pukog preživljavanja. Ovo nije glancana, preprodajna sajam-poljoprivredna priredba sa šatorima i plastičnim osmehima. Ovo je manifestacija koja je izrasla iz zemlje, doslovno — iz njiva, iz bašti, iz ruku ljudi koji su celu generaciju gajili bostan i nikada nisu pomislili da to treba da sakriju pod termin „prateći program".
U vremenu kada srpska sela odumiru, kada se škole zatvaraju, a mladi beže u gradove čim završe srednju školu, Šašinci su uspeli da održe događaj koji privlači ljude iz celog Srema, a i šire. Trideset šest godina kontinuiteta nije rezultat budžeta ni marketinške kampanje. To je rezultat tvrdoglavosti i ponosnosti ljudi koji veruju da njihov rad vredi nešto.
Šta se dešava osamnaestog jula
Program počinje u četrnaest časova svečanim otvaranjem i postavkom etno stolova. Odmah potom kreće kuvanje bećar paprikaša, a za tiganj se hvata kulinarski tim „Soletova kuhinja", koji će ne samo pripremati specijalitete već i organizovati degustaciju za sve posetioce. Bećar paprikaš nije tu slučajno — to je jelo koje u sebi nosi duh Vojvodine, duh zajedničkog sedenja, ćaskanja i nepisanih pravila o tome koliko paprike sme u lonac.
Tokom popodneva sledi niz tradicionalnih nadmetanja koja su srž Bostanijade. Takmičenje u izboru najteže lubenice i najbolje dinje privlači gajioce iz cele okoline, a nadmetanje u brzom jedenju lubenice donosi onaj element karnevalske veselosti koja razbija ozbiljnost poljoprivredne svakodnevice. Tu je i pucanje bičem — disciplina koja danas zvuči egzotično, a koja je nekada bila deo svakodnevice sremskih kafana i pašnjaka.
Bostanijada nije samo vašar. To je način da kažemo — mi smo ovde, mi gajimo hranu, i to što radimo ima vrednost koju ne meri otkupna cena, već zajednica koja se okupi da to proslavi. — organizator Bostanijade, Šašinci
Posebnu pažnju privlače kategorije koje drugdje retko vidite: izbor najlepše i najteže bundeve, najstarijeg kolača, najlepšeg fenjera od bundeve i najlepše kolibe. Najstariji kolač — razmislite o tome na trenutak. To je kategorija koja govori o kontinuitetu, o receptima prenetim s bake na unuku, o testu koje se mesi po istom postupku kao pre pedeset godina. U vremenu kada su kolači postali industrijski proizvod iz frižider-sectiona supermarketa, ovakvo takmičenje je subverzivno samo po sebi.
Najmlađi posetioci dobijaju svoj prostor kroz trku u džakovima i takmičenje u nošenju lubenica. Program „Talenat Bostanijade" daje priliku deci da se predstave kroz pesmu, igru i recitaciju — što je važnije nego što zvuči, jer svako dete koje na bini u selu recitu stihove o svom kraju ima šansu da se seti zašto taj kraj ne treba da napusti.
Od popodneva do ponoći
Kulturno-umetnički program upotpunjuju folklorni i horski nastupi, a u osamnaest i tridese planiran je defile konjskih zaprega — scena koja u Sremu i dalje budi emocije koje teško objašnjavate nekome ko nije odrastao gledajući konje na drumu. Proglašenje pobednika svih takmičenja zakazano je za devetnaest časova, a večernji program počinje sat vremena kasnije.
Tokom čitavog dana posetioci mogu da uživaju u etno postavkama, domaćoj hrani i piću, izložbama, radionicama i druženju. To „druženje" je ključna reč. Bostanijada nije događaj na koji dolazite, pogledate, slikate i odlazite. To je događaj na koji dolazite i ostajete, jer vas ljudi zadrže — pričom, rakijom, paprikašem, i onom neobjašnjivom atmosferom koja nastaje kada selo na jedan dan postane centar sveta.
Defile konjskih zaprega je momenat kada se stari ljudi dese. Neko ko je imao osamdeset godina i ceo život proveo na konju, u tom trenutku je ponovo mlad. — učesnik Bostanijade, Srem
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Evo gde stvari postaju ozbiljne. Bostanijada u Šašincima nije samo turistička manifestacija. Ona je argument u debati koja se u srpskoj poljoprivredi vodi već decenijama — debati o tome da li je poljoprivreda samo industrija, ili je i kultura. Ministarstva i donatori decenijama upumpavaju novac u sajmove koji izgledaju kao kopije nemačkih poljoprivrednih sajmova, sa betonskim hodnicima i uniformisanim štandovima, a često ne prežive tri izdanja. A Šašinci, sa svojom Bostanijadom, trideset šest godina zaredom dokazuju da autentičnost pobeđuje budžet.
Ovo je važno i za poziciju povrtarstva u Srbiji. Lubenica i dinja su usevi koje država tretira kao „ostalo" u statističkim izveštajima, a gajivači tih kultura godinama se bore sa niskim otkupnim cenama, uvozom koji pritišće tržište u najgorom mogućem trenutku, i nedostatkom organizovane infrastrukture za skladištenje i plasman. Kada Šašinci postave lubenicu na sto i kažu — ovo je najteža, ovo je najbolja — oni ne slave samo usev. Oni kažu da gajenje lubenice nije manje vredno od gajenja pšenice, da povrtarstvo nije poljoprivredni rođak za koga se ne priča na porodičnim ručkovima.
Trebalo bi da nas sve zabrine što su ovakve manifestacije preživeli društveni mehanizam, a ne sistematski deo agrarne politike. Umesto da država prepozna Bostanijadu i slične događaje kao platforme za promociju domaće proizvodnje, za povezivanje proizvođača sa kupcima, za edukaciju mladih o vrednosti poljoprivrede — mi i dalje čekamo da neko u Beogradu donese strategiju koja će sve to rešiti odozgo. A Šašinci su rešili odozdo, pre trideset šest godina, i nikoga nisu pitali.
Sejina reč
Bostanijada u Šašincima je dokaz da srpska poljoprivreda nije samo broj hektara i kvota iz Bruxellesa. To je ljudska priča o tome kako se ne odustaje od onoga što znaš da vredi, makar ceo sistem radio protiv tebe. Osamnaestog jula, u jednom selu u Sremu, biće sve ono što srpskoj poljoprivredi nedostaje — ponos, zajedništvo i lubenica teška koliko i tvrdoglavost onih koji su je gajili. Ko može, neka dođe. Ko ne može, neka bar razmisli zašto ne može.
Izvor: Agro TV, 12. jul 2026.
💬 0 komentara