Dok cele bare južnog Banata traže čoveka da mu plati dve hiljade dinara za dan rada na polju, Milan Babajanin iz Opova se tog problema nikad nije ni dotakao. On ima pet sinova. I ne samo što ih ima — oni rade. Svako zna svoje mesto, svako zna svoj mašinski, i niko ne pita kad se ustaje u zoru. U vremenu kada mladi beže sa sela kao da im gori pod nogama, ova porodica je sagradila nešto što se novcem ne da kupiti.
Zašto ova priča pogađa u sred srpske poljoprivrede
Nedostatak radne snage je danas možda i najveći problem srpskog gazdinstva — veći od cena inputa, veći od suše, veći od birokratije. Svako ko je pokušao da nađe radnika za žetvu, berbu ili čišćenje kanala zna o čemu pričam. Ljudi odlaze, deca se školuju za druga zanimanja, sela stare. I onda naiđe priča iz Opova i pokaže da odgovor možda nije u subvencijama nego u nečemu što se zove porodica.
Pet sinova, pet uloga, jedna mašinerija
Gazdinstvo porodice Babajanin nije malo ni po čemu. Bave se poljoprivredom i prevozom, što znači da imaju i kamione i traktore i kombajne — i da sve to mora da radi. Podela posla je jasna kao dan: Ivan vodi traktore, Đorđe sedi za volanom kombajna (a kad treba, i traktora), Lazar upravlja kamionom. Mlađa braća Pera i Ognjen, iako još u školskim klupama, već su u pogonu.
Nemam problem s radnom snagom. Sinovi ustaju rano, rade sve što treba, i prihvatili su da nastave ono što sam ja godinama gradio. — Milan Babajanin, poljoprivrednik iz Opova
Ono što ovde posebno vredi je da su deca svoje obrazovanje usmerila ka onome čime se bave. Đorđe je završio Poljoprivrednu školu u Pančevu. Ognjen je izašao iz srednje mašinske škole. Pera je pohađa. Najmlađi sin još hvata osnovnu. Nijedno dete nije otišlo u Beograd da studira nešto što nema veze sa onim što njihova porodica proizvodi. Koliko je to retko, zna svako ko je gledao kako mu se dete završava fakultet i više ga nikad ne vidi na gazdinstvu.
Organizacija je takva da svako zna svoje zaduženje, ali kad krene žetva ili neki sezonski posl, svi uskaču. Nema čekanja, nema izgovora. Babajanini kažu da im to omogućava da obave sve na vreme — a u poljoprivredi, kao što svi znamo, dan kašnjenja može da znači gubitak cele berbe.
Kad se radi, cilj je svima isti
Pet braće u jednom gazdinstvu — zvuči kao recept za svađu. Milan kroz osmeh priznaje da rasprave jesu normalne. Ali dodaje jednu ključnu stvar: to nikad ne utiče na posao. Kad treba raditi, svi imaju isti cilj.
Odluke donosimo zajedno. Ja slušam sinove, ali oni uvažavaju moje iskustvo. Na tome i funkcionišemo. — Milan Babajanin
Ovo je, dragi čitaoci, model porodičnog gazdinstva koji u razvijenim poljoprivrednim zemljama Evrope postoji kao temelj. U Nemačkoj, Austriji, Holandiji — porodično gazdinstvo nije mit, to je institucija. Kod nas je, nažalost, sve više izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Sezona koja ne daje razloga za optimizam
Iako imaju mehanizaciju i ljude, Babajanini ne kriju da je teško. Milan kaže da se iz godine u godinu nada boljoj situaciji, ali da je stanje sve nepovoljnije. Ova sezona je, po njegovim rečima, posebno teška — ni prinosi nisu išli naruku, ni otkupne cene.
Njegovi sinovi dele isti osećaj. Kažu da danas nije lako živeti od poljoprivrede, da je posao težak i da zarada nije uvek onakva kakvu proizvođači očekuju. Ali se trude. I ne odustaju.
Poljoprivreda danas nije laka ni isplativa kao nekada, ali od nje ne odustajemo. — porodica Babajanin
Tu leži suština koju mnogi ne vide. Ovi ljudi nemaju iluzija. Oni znaju da je stanje loše, znaju da cene ne prate troškove, znaju da je svaka sezona kocka. I pored toga, pet sinova stoji uz oca. Ne zato što nemaju kuda, nego zato što vide vrednost u onome što rade.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Priča o Babajaninima iz Opova nije samo lirska epizoda o porodičnim vrednostima. Ona je dijagnoza stanja srpske poljoprivrede u malom. Mi kao država godinama trošimo milione na programe za mlade poljoprivrednike, na konkurse, na podsticaje, na strategije. A odgovor na pitanje kako zadržati mlade na gazdinstvu možda nije u novcu iz budžeta — možda je u tome da gazdinstvo postane mesto gde se vidi smisao, gde se donose odluke zajedno, gde otac sluša sina i sin poštuje oca.
Babajanini su to uradili bez ikakvog programa. Nijedno dete nije došlo na gazdinstvo zato što je dobilo bespovratna sredstva. Došli su zato što su odrasli u kulturi rada, zato što su videli da svako ima ulogu i da ta uloga ima težinu. Đorđe nije slučajno završio poljoprivrednu školu — on je video da je to njegov put. Ognjen i Pera nisu slučajno u mašinskoj — znaju da bez mašina nema proizvodnje.
Država može da dodeljuje pare, ali ne može da dodeli ono što porodica Babajanin ima: poverenje, podelu odgovornosti i osećaj da si deo nečeg što traje. To se ne konkuriše, to se gradi decenijama.
Ipak, ne možemo zatvarati oči pred realnošću koju i sam Milan priznaje. Ova sezona je teška. Prinosi loši, cene niske. Pet sinova na gazdinstvu je ogromna prednost, ali i ogromna odgovornost — pet porodica koje treba nahraniti. Ako se otkupne cene ne poboljšaju, čak i najorganizovanije gazdinstvo može da nađe se u problemu.
Bogatstvo koje nema cenu
Na kraju dana, Milan Babajanin ima nešto što se ne može meriti hektarima ni dinarima. Ima pet sinova koji dele s njim rad, muke i radost. I dok mi u Beogradu pišemo strategije i donosimo zakone, u Opovu se rešava problem koji mi nikad nećemo rešiti iz kancelarije — problem naslednika, problem radne snage, problem kontinuiteta. Babajanini to rade na jedini način koji funkcioniše: zajedno, rano ujutru, bez izgovora. A mi bismo trebalo da se zapitamo šta radimo da takve porodice ne ostanu same protiv vetra i jeftinih otkupnih cena. Jer kad petoro dece ostane na gazdinstvu u Srbiji 2026. godine — to nije samo vest. To je čudo koje treba čuvati.
Izvor: Agromedia, 12. jul 2026.
💬 0 komentara