Pedeset hiljada dinara razlike po toni između onoga što hladnjačar ponudi i onoga što potrošač plati na pijaci — to je, ukratko, priča o ovoj sezoni borovnice u Srbiji. Dok proizvođači beleže rod veći i do sedamdeset odsto u odnosu na prošlu, katastrofalnu godinu, između njih i fer zarade stoji jaz u cenama koji ne postaje manji već godinama. Sezona se privodi kraju, i kad se saberu brojevi, jedna stvar je jasna: ko ima sopstveni plasman, živi. Ko zavisi od otkupa, preživljava.
Zašto ova sezona ipak daje nadu
Prošla godina je za proizvođače borovnice bila jedna od najgorih u poslednjoj deceniji. Suša je uništila prinose širom zemlje, i mnogi su zasade gledali kako se suše pred očima, bez dovoljno vode da ih spasu. Ove godine, priroda je odlučila da vrati dug — rod je skočio između šezdeset i sedamdeset odsto u odnosu na 2025. Ivan Mitrović, proizvođač iz okoline Bajine Bašte koji sa porodicom gaji borovnicu već desetak godina, za Biznis.rs kaže da je sezona bila zadovoljavajuća i da su prinosi bili na visokom nivou.
To, međutim, nije samo vest o vremenskim prilikama. To je vest o kulturi koja se u Srbiji iz ništavila probila do evropske mape. Prema podacima Popisa poljoprivrede iz 2023. godine, borovnica je među voćnim vrstama sa najvećim povećanjem površina u prethodnoj deceniji. Republički zavod za statistiku beleži da je 2012. godine u celoj Srbiji borovnica gajena na svega dvadeset pedeset hektara — danas je ta brojka višestruko veća, a Srbija se svrstava među značajne evropske proizvođače, iza Poljske, Španije i Nemačke.
Tržište koje radi u dva parallelna univerzuma
Evo gde priča postaje bolna. Hladnjačari na području Bajine Bašte su ove sezone borovnicu otkupljivali po dvesta do dvesta pedeset dinara po kilogramu. Isti taj kilogram, na Veletržnici u Beogradu, ide za osamsto do hiljadu dinara. Na beogradskim pijacama se kretao oko šeststo dinara tokom sezone, a pred kraj berbe je na pojedinim tezgama pao na trista do trista pedeset dinara. Razlika između otkupne i maloprodajne cene je, dakle, trostruka do četvorostruka.
Za nas je ova sezona bila zadovoljavajuća. Ali kad čujem da se na pijacama borovnica prodaje za trista dinara, to me ne iznenađuje manje — iznenađuje me više. Kod nas potražnja je stabilna, prodajemo stalnim kupcima i nemamo problem. Ne verujem da je razlog samo velika ponuda. — Ivan Mitrović, proizvođač borovnice iz okoline Bajine Bašte
Mitrovićeva porodica ima stalne kupce i borovnicu prodaje po šeststo do osamsto dinara po kilogramu kroz direktnu prodaju, bez posrednika. Proširenje proizvodnje, kaže, nije u planu — i to je izjava koja puno govori. Njegova porodica se do prošle godine bavila i malinom, ali je od nje odustala. Razlog? Previše rada i previše radnika. Borovnica je, po njegovim rečima, zahvalnija kultura — manje nege, manje radne snage, stabilniji rokovi.
To je ujedno i odgovor na pitanje zašto su se površine pod borovnicom toliko povećale. Proizvođači su gladni kultura koje ne zahtevaju armiju beraca u roku od pet dana, kao malina. Borovnica dozrevanje raspoređuje na nedelje, ne na dane. To menja ekonomiku proizvodnje.
Cena ulaska: ko može, taj može
Iza te privlačne slike, međutim, stoji zid od novca koji mnoge drži dalje od ove kulture. Za podizanje jednog hektara borovnice potrebno je između dvadeset hiljada i sto hiljada evra, u zavisnosti od terena, tehnologije i opreme. Taj novac ide na pripremu zemljišta, sadnju, kopanje bunara, sistem za navodnjavanje, akumulaciju vode, protivgradne mreže i ostalu infrastrukturu bez koje zasad nema šanse da preživi prvu sušu ili prvi grad.
Borovnica u Srbiji najviše uspeva na kiselim i tresetnim zemljištima u brdskim i šumskim područjima. Veći zasadi su koncentrisani oko Lajkovca, u Šumadiji, na području Zlatibora i u drugim krajevima sa odgovarajućom nadmorskom visinom i klimom. Dobro održavan zasad može da rađa i do tri decenije — što znači da ulaganje, ako se uradi kako treba, ima dug horizont povrata. Ali ključne reči u toj rečenici su „ako se uradi kako treba".
Izvoz od trideset miliona evra — i Kina koja čeka
Vrednost godišnjeg izvoza borovnice iz Srbije procenjuje se na oko trideset miliona evra. Domaća borovnica već ide u Francusku, Španiju, Nemačku, Veliku Britaniju, Rusiju i Japan. Sporazum sa Kinom je proizvođačima otvorio mogućnost plasmana bez carine na jedno od najvećih svetskih tržišta, što je u teoriji ogromna prilika.
U praksi, transport je problem koji ne nestaje. Borovnica se izvozi u svežem stanju, ima ograničen rok čuvanja i ne može dugo da stoji u hladnjačama. Put od Srbije do kineskih polica je logistički izazov koji malo ko iz domaće proizvodnje može da reši sam. Ovo je tačka u kojoj država i institucije treba da uđu sa infrastrukturom, a ne sa izjavama.
Kina je otvorena, ali dok ne rešimo hladni lanac i brzi transport, taj posao ostaje za one koji već imaju kapital i partnere. Mali proizvođač ne može sam da pošalje kamion borovnice u Šangaj. — procena iz sektora za voćarstvo
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Ova sezona je pokazala tri stvari koje su važne za svakog poljoprivrednika koji razmišlja o borovnici. Prvo — rod može da varira sedamdeset odsto iz godine u godinu, što znači da bez navodnjavanja i protivgradnih mreža ne treba ni počinjati. Drugo — ko nema sopstveni plasman, na milosti je i nemilosti hladnjačara koji će platiti dvesta dinara za ono što na pijaci vredi osamsto. Treće — ova kultura traži ozbiljan novac na startu, i to je filter koji je drži van domaaja malih gazdinstava.
Srbija danas ima resurs, znanje i geografiju za ozbiljnu borovničarsku industriju. Ono što nema je fer sistem otkupa koji bi vratio proizvođaču onoliko koliko njegov plod vredi na policama. Dok se to ne desi, priča o borovnici će ostati priča o dva paralelna tržišta — onom u kojem se radi i onom u kojem se zarađuje.
Izvor: Agro News, 14. jul 2026.
💬 0 komentara