Kada u jednom bloku Novog Beograda obnove park i fontanu iz šezdesetih, neko u šumadijskom selu gleda u praznu seosku česmu i pita se kad će na red i njegova opcija. Ministarka zaštite životne sredine Sara Pavkov otvorila je renovirani Park ljubavi u Bloku 1 na Novom Beogradu, uz najavu da će na jesen u deset parkova te opštine biti posađeno još četrdeset pet stabala. Lepa vest, bez sumnje. Ali iza te priče stoji jedna dublja napetost između urbanog i ruralnog, između onoga što se vidi na televiziji i onoga što se proživljava na terenu.
Zašto jedan park na Novom Beogradu povezujemo sa srpskom poljoprivredom
Zato što je novac isti. Budžet Ministarstva zaštite životne sredine nije beskonačan, i svaki dinar koji ode na urbanu estetiku je dinar koji nije otišao na zaštitu poljoprivrednog zemljišta, rekultivaciju degradiranih površina ili vodosnabdevanje sela. To ne znači da parkovi nisu važni. Znači da je važno postaviti pitanje prioriteta kada se ista institucija hvali uređenjem 1.595 kvadratnih metara u Bloku 1, a u Vojvodini hiljade hektara crnice godinama čeka projekat navodnjavanja koji ne stiže.
Pavkov je istakla da je Ministarstvo raspisalo novi konkurs za lokalne samouprave, koje do dvadeset sedmog jula mogu da kandiduju projekte ozelenjavanja i uređenja javnih prostora. To je prilika koju lokalne samouprave ne bi trebalo da propuste, ali i pitanje koje bi se moralo postaviti — zašto konkurs za javne površine stiže redovno, a konkursi za poljoprivrednu infrastrukturu kasne ili se ukidaju.
Brojevi koji pričaju priču
Za uređenje Parka ljubavi izdvojeno je 11,65 miliona dinara. Od toga je Ministarstvo obezbedilo 9,32 miliona, dok je Gradska opština Novi Beograd učestvovala sa 2,33 miliona dinara. Prema rečima predsednice opštine Ivane Nikolić, u okviru projekta obnovljena je i fontana „Igra mladosti" iz 1968. godine, a uređen je prostor sa novim stazama, klupama, ukrasnim biljem i urbanim mobilijarom. Lepo, uredno, funkcionalno.
Na teritoriji Novog Beograda u prethodnom periodu posađeno je više od dve hiljade sadnica. U akcijama su učestvovala i deca iz predškolskih ustanova i osnovnih škola kroz projekte „Rastemo zajedno" i „Drvo generacije". Tu leži najvažniji segment cele priče — edukacija dece o značaju zelenila i zajedničkog prostora.
Deca koja danas sade drvo u parku na Novom Beogradu sutra su ljudi koji će donositi odluke o tome da li ćemo čuvati plodnu zemlju ili ćemo je betonirati. Zato ovakvi projekti nisu samo ulepšavanje — to je dugoročna investicija u svest. — Sara Pavkov, ministarka zaštite životne sredine
I to je tačka u kojoj se urbani i ruralni svet dodiruju. Ne kroz beton, nego kroz drvo.
Konkurs do 27. jula — ko će iskoristiti priliku
Ministarstvo je, kako je Pavkov navela, raspisalo novi konkurs za lokalne samouprave. Rok je dvadeset sedmi jul. Opštine koje imaju projekte ozelenjavanja i uređenja javnih prostora mogu da se prijave. Pitanje je koliko će se ruralne opštine setiti da i one imaju javne prostore — seoske trgove, parkove pored domova kulture, zelene površine oko škola koje su godinama bez ikakvog ulaganja.
U srpskoj stvarnosti, konkursi ovog tipa najčešće osvajaju opštine koje već imaju kapacitet da pripreme projektnu dokumentaciju. Selo koje nema projektanta ni administraciju da napiše prijavu ostaje praznih ruku, iako bi mu jedan park ili aleja stabala značili više nego deset fontana na Novom Beogradu.
Nije problem u novcu, problem je u tome ko zna da ga traži. Opštine koje imaju ljude koji pišu projekte dobijaju, a one koje nemaju — gledaju. — Ivana Nikolić, predsednica opštine Novi Beograd
Ova izjava, iako izrečena u kontekstu urbanog projekta, direktno pogađa srž problema srpske lokalne samouprave. Nejednakost u pristupu fondovima nije posledica loše volje ministarstava, već strukturalnog disparity-ja između opština koje imaju kapacitet i onih koje nemaju.
Šta ovo znači za poljoprivredu i životnu sredu Srbije
Pavkov je pozvala građane da odgovorno čuvaju novo zasađeno zelenilo i javne površine. To je poziv koji bi trebalo proširiti i na poljoprivredno zemljište. Jer, ako gradski park može da se obnovi sa 11,65 miliona dinara, koliko bi trebalo da se izdvoji za zaštitu poljoprivrednog zemljišta od degradacije, zagađenja i nelegalne gradnje? Pitanje koje niko ne postavlja na svečanostima otvaranja parkova.
U Srbiji je trend urbanizacije poljoprivrednog zemljišta decenijama prisutan, posebno u okolini Beograda, Novog Sada i drugih većih gradova. Svaki hektar crnice koji postaje gradilište je trajni gubitak za poljoprivrednu proizvodnju. Projekti poput „Rastemo zajedno" i „Drvo generacije" vaspitavaju decu o značaju zelenila, ali ih ne uče o značaju plodne zemlje kao resursa koji se ne obnavlja.
Ravnoteža između urbanog ozelenjavanja i ruralne infrastrukture mora postati politički prioritet, a ne puka retorička fraza. Ministarstvo koje ulaže devet i po miliona dinara u jedan park na Novom Beogradu mora imati i odgovor na pitanje koliko ulaže u seoske vodovode, zaštitu izvorišta i rekultivaciju oraničnih površina. Jer drvo u parku lepo izgleda na fotografiji, ali hrast na rubu njive sprečava eroziju, štiti useve od vetra i čuva vodu u zemljištu. To je ista funkcija, samo u drugom kontekstu.
Kada se na jesen u deset parkova Novog Beograda posadi četrdeset pet stabala, neka se neko seti i onih sto pedeset seoskih aleja koje su nestale u poslednjih dvadeset godina zbog širenja puteva i nelegalne gradnje. Jer zelenilo nije samo pitanje estetike grada — to je pitanje opstanka onih koji nas hrane.
Izvor: Agro TV, 15. jul 2026.
💬 0 komentara