Kada jedan događaj za tri godine naraste sa šezdeset osam na sto dvadeset pet opština, a broj sela sa nekoliko stotina na hiljadu osamsto — onda više ne govorimo o manifestaciji. Govorimo o pokretu. U Palati Srbija, predstavnic sto dvadeset pet lokalnih samouprava i Ministarstva za brigu o selu potpisali su ugovore o dodeli bespovratnih sredstava za „Miholjske susrete sela" u 2026. godini, a na stolu je bilo 61,2 miliona dinara.
Od skromnog početka do nacionalnog događaja
Ovo je treća godina kako Miholjski susreti sela postoje kao institucionalizovana manifestacija, i rast je zapanjujuć. Prve godine, sećaju se oni koji prate srpsku ruralnu politiku, učestvovalo je šezdeset osam lokalnih samouprava. Danas je taj broj skoro udvostručen — sto dvadeset pet opština i gradova organizuje programe, a opština Ub se pridružila po prvi put. To nije slučajnost. To je znak da su lokalne samouprave prepoznale vrednost ovog događaja, ne samo kao kulturne manifestacije, već kao mehanizma za oživljavanje seoskih zajednica koje decenijama gube ljude, identitet i razloge za ostajanje.
Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić nije krio zadovoljstvo. Brojka od hiljadu osamsto sela koja će učestvovati ove godine, prema njegovim rečima, predstavlja značajan rast u odnosu na prve Miholjske susrete. A kada se tome doda da se očekuje gotovo dvesta hiljada posetilaca, slika postaje jasna — ovo više nije lokalna priredba, već događaj nacionalnog formata.
Sto dvadeset pet opština, sto dvadeset pet priča
Svaka lokalna samouprava može da računa na podršku do petsto hiljada dinara. Ta cifra nije mala za seosku sredinu gde svaki dinar ima težinu, ali ni pretenciozna — ne može se reći da će neko od ovoga napraviti festival evropskog nivoa. Međutim, to nije ni poenta. Poenta je u tome da se ljudi okupe, da pokažu šta imaju i da se podsete zašto njihovo selo vredi postojati.
Pomoćnica ministra Tijana Nešić je jasno stavila do znanja: svaka opština samostalno kreira program, prilagođen običajima i tradiciji svog kraja. To je ključno, jer Banat, Šumadija, Raška i Timočka Krajina nemaju istu priču, iste pesme ni iste igre. Ono što u Bačkom Petrovcu zovu tradicijom, u Kučama se zove nešto drugo. I to je upravo ono što ovu manifestaciju čini autentičnom — nema šablona, nema kopiranja.
Nije nam cilj da napravimo isti program u svakoj opštini. Cilj je da svako selo pokaže ono što ga čini jedinstvenim — jer u toj različitosti leži snaga srpske ruralne tradicije. — Tijana Nešić, pomoćnica ministra za brigu o selu
Posetioce širom zemlje očekuje bogat program: nastupi folklornih ansambala, izvorno pevanje, sviranje na tradicionalnim instrumentima, izložbe domaćih proizvoda i rukotvorina, kulinarska takmičenja. Nezaobilazan deo biće i tradicionalni seoski višeboj — nadvlačenje konopca, bacanje kamena s ramena, skakanje u džaku. Neke opštine idu i korak dalje: fijakerijade, konjičke igre, takmičenja u starim seoskim veštinama, likovne kolonije i literarni konkursi.
Manifestacija traje od 18. jula do 1. novembra — skoro četiri meseca seoskog života koji bi inače prošao u tišini i zaboravu.
Seja kaže: Ovo nije folklor, ovo je preživljavanje
Hajde da budemo iskreni. Dvesta hiljada posetilaca i hiljadu osamsto sela zvuče impresivno, ali šta to zapravo znači za srpsku poljoprivredu i ruralnu demografiju? Znači mnogo, i to na način koji se ne meri hektarima ni prinosima.
Selo u Srbiji umire polako. To nije senzacionalistička tvrdnja, to je demografska realnost koju svako ko je prošao kroz bilo koje selo između Kraljeva i Zaječara može potvrditi prstom na nos. Svaki skup ljudi u seoskoj sredini, svaki razlog da se neko vrati iz grada makar na vikend, svaka prilika da se deci pokaže odakle su im preci — to je kap krvi u venama koje su skoro presušile. Miholjski susreti neće zaustaviti iseljavanje. Neće vratiti mlade na selo. Neće podići otkupne cene mleka ni pšenice. Ali će napraviti jednu stvar koju nijedna subvencija ne može — osećaj da selo vredi.
Sekretar Nacionalnog tima za preporod sela Srbije Risto Kostov to je formulisao precizno: Miholjski susreti su postali simbol očuvanja zavičajne tradicije. Njegovo očekivanje da će manifestacija u budućnosti dobiti značajnije mesto na turističkoj mapi Srbije je realno, ali pod jednim uslovom — da prestane da bude tretirana kao "kultura" i počne da se posmatra kao ekonomski razvojni alat.
Kada turista dođe u selo i kupi sir od dvadeset domaćinstava, to je više od folkora. To je novac koji ostaje tamo gde je najpotrebniji. — Risto Kostov, sekretar Nacionalnog tima za preporod sela Srbije
Predstavnici lokalnih samouprava poručili su da manifestacija doprinosi oživljavanju sela, jačanju zajedništva i podstiče meštane da se aktivnije uključuju u društveni život. To su, slobodan sam da kažem, fraze koje se čuju na svakoj konferenciji. Ali iza tih fraza stoje konkretni ljudi — predsednici mesnih zajednica, kulturolozi, domaćice koje mesu pite za takmičenje, očevi koji uče sinove da bacaju kamen s ramena. I oni znaju da bez ovakvih događaja njihove ulice ostaju prazne.
Šta nam brojevi govore
Hajde da ih rastavimo. Šezdeset jedan i dva miliona dinara podeljeno na sto dvadeset pet opština daje prosečno oko četiristo devedeset hiljada dinara po opštini — što je blizu maksimuma od petsto hiljada koliko je propisano. To znači da skoro sve opštine koriste pun kapacitet sredstava. To je dobar znak. Loš znak bi bio da novac ostaje nedodeljen, jer bi to značilo da opštine nemaju kapacitet ni volju da organizuju programe.
Rast sa šezdeset osam na sto dvadeset pet opština za tri godine je skoro osamdeset posto. Ako se taj trend nastavi, sledeće godine bi mogli da vidimo sto pedeset ili više opština. Pitanje je samo — dokle se može rasti pre nego što kvalitet počne da pada? Hiljadu osamsto sela je impozantna brojka, ali ako u svakom selu program traje dva sata i poseti ga stotinu ljudi, da li je to manifestacija ili samo popis?
To je pitanje koje Ministarstvo mora da postavi sebi pre nego što brojke postanu važnije od sadržaja.
Zaključak
Miholjski susreti sela su u tri godine postali najveća seoska manifestacija u Srbiji — i to nije slučajno. Ljudi gladuju za smislom, za pripadanjem, za razlogom da ponosno kažu odakle su. Šezdeset jedan milion dinara je skromna cena za hiljadu osamsto sela koja bar na sto petnaest dana godišnje ožive. Pravo pitanje nije koliko novca ide na folklor — pravo pitanje je zašto tek tri godine kasnimo sa nečim što je trebalo da postojimo oduvek.
Izvor: Agro TV, 15. jul 2026.
💬 0 komentara