Posle jedne od najgorih sezona u poslednjoj deceniji, šljivari u Kolubarskom okrugu konačno mogu da odahnu. Ove godine, priroda je bila milostiva — rod je izdašan, plodovi zdravi, a optimizam se vraća u voćnjake od Pecke do Oglađenovca. Ali iza te slike berbe koja pomalo podseća na stare, dobre godine, krči se stara srpska priča: hoće li tržište poštovati ono što je priroda dala?
Posle mraza, povratak nade
Prošla godina je za kolubarske voćare bila katastrofa. Prolećni mraz je pregazio cvetove, i sa četiri hektara šljivika Milojko Lazić iz Pecke nije ubrao praktično nijedan plod. Ovaj dugogodišnji voćar i proizvođač višestruko nagrađivane šljivove rakije zna kako izgleda godina u kojoj ostaneš bez sirovine, bez prihoda i bez motivacije. Zato ova sezona za njega nije samo dobra vest — to je povratak u normalu.
U Valjevskoj poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi potvrđuju ono što voćari već vide u svojim zasadima. Šljiva je ove godine dobro ponela u većini rejona u okrugu, a zahvaljujući povoljnim vremenskim uslovima tokom vegetacije i prirodnom proređivanju slabije oplođenih plodova, očekuju se visoki prinosi i dobar kvalitet. Period cvetanja trajao je i do dvadeset dana, zbog čega sazrevanje neće biti ujednačeno, ali tamo gde je cvetalo kasnije, oplodnja je bila bolja, pa je bilo manje prirodnog opadanja plodova.
Brojke koje govore o godini za pamćenje
Srđan Stanojlović, savetodavac za voćarstvo u valjevskoj službi, ne bira reči kada opisuje ono što teren pokazuje.
Može se reći da je ovo godina u kojoj je rodilo i u ravničarskim i u brdskim predelima, pa očekujemo vrhunski prinos. U intenzivnim zasadima, naročito u tradicionalnim šljivarskim krajevima kao što su Gola Glava, Brankovina, Osečina, Miličinica i Oglađenovac, na pojedinim parcelama očekujemo prinos i do sto kilograma po stablu. — Srđan Stanojlović, savetodavac za voćarstvo, PSSS Valjevo
Kada se zna da se punim rodom smatra pedesetak kilograma po stablu, onda sto kilograma zvuči gotovo nestvarno. Ali Stanojlović ne priča iz kabineta — to su podaci sa terena, iz zasada koji se generacijama neguju u kolubarskim brdima. Milojo Lazić iz Pecke, pak, očekuje rod od oko vagona do vagon i po po hektaru. Berba kreće sa julskom lepoticom, a za dvadesetak dana stižu i ostale sorte. Plodovi su, kaže, dobri i zdravi, a ako se nastavi toplo vreme, šećer će biti na nivou koji rakiju čini rakijom.
Tu je i Jovana Tovilović iz Oglađenovca, sa hiljadu stabala, pretežno sorte stenlej, i sa stotinu pedeset novosađenih stabala čačanskih sorti iz prošle godine. Lane, kaže, nije bilo ni za sopstvene potrebe. Ove godine očekuje dobar prinos, najveći deo ide otkupljivačima, manji za rakiju.
Kada bi otkupna cena bila iznad pedeset dinara po kilogramu bili bismo zadovoljni, ali je teško očekivati da će dostići taj nivo, jer je ove godine šljiva dobro rodila gotovo svima. — Jovana Tovilović, voćar iz Oglađenovca
Petnaest dinara kao noćna mora
I tu dolazimo do srži problema. Na terenu je već počeo otkup ranih sorti. Konzumna šljiva se trenutno prodaje po ceni od oko trideset dinara po kilogramu, dok se šljiva za preradu u rakiju otkupljuje za oko dvadeset pet dinara. Ali na terenu kruži priča — koja nije nimalo bezazlena — da bi otkupna cena mogla da padne na svega petnaest dinara po kilogramu. Za voćara koji je celu godinu negujio, špricao, rezao i čekao, to je porazna brojka.
Lazić je jasan: ako cena bude toliko niska, najveći deo roda završiće u rakiji. Prodaće samo onoliko koliko je potrebno da pokrije troškove berbe, a ostalo će preraditi. To je logika preživljavanja, a ne logika tržišta. Voćari strahuju da bi obilan rod automatski značio pad cene glavnih sorti, pa očekuju da otkup ne bude niži od trideset do trideset pet dinara po kilogramu — što smatraju minimumom ekonomske isplativosti.
Tržište koje ne uči iz grešaka
Ovo je trenutak gde priča prestaje da bude o vremenu i plodovima, a postaje priča o ekonomiji i odnosu snaga. Šljiva je i dalje najzastupljenija voćna vrsta u Kolubarskom okrugu, gde zauzima oko petnaest hiljada hektara. Zahvaljujući stalnom obnavljanju starih zasada, te površine godinama ostaju gotovo nepromenjene. To znači da kolubarska šljiva nije hobi — to je industrija, izvor prihoda za hiljade domaćinstava i sirovinska baza za rakiju koja nosi ime Srbije širom sveta.
A ipak, svake godine je ista priča. Dobar rod — pada cena. Loš rod — raste cena, ali nema šta da se proda. U toj klovnovoj igri, proizvođač uvek gubi. Kada prošle godine mraz pobije sve, otkup je bio visok, ali ljudi nisu imali šta da prodaju. Sada kada imaju, tržište im nudi petnaest dinara. To je ekonomija u kojoj onaj ko proizvodi snosi sve rizike, a onaj ko otkupljuje diktira sve uslove.
Očekujem rod od oko vagona do vagon i po hektara. Možda vas zanima — ono što brine proizvođače jeste priča da bi otkupna cena mogla da bude svega petnaest dinara po kilogramu. Ako tako bude, najveći deo roda završiće u rakiji. — Milojko Lazić, voćar iz Pecke
Trideset do trideset pet dinara po kilogramu nije zahtev za luksuz. To je matematika preživljavanja. Troškovi berbe, transporta, ambalaže, zaštite i rezidbe ne nestanu zato što je rod dobar — naprotiv, berba obilnog roda košta više jer zahteva više radne snage u kraćem roku. Kada se sve to sabere, petnaest dinara po kilogramu znači da voćar radi na gubitku. I to ne radi za sport — radi da bi hranio porodicu.
Rakija je, naravno, pametan izlaz. Vrednost šljive se višestruko uvećava kroz preradu, a Lazić to godinama radi sa uspehom. Ali ne mogu svi u rakiju. Neko mora da proda sirovu šljivu, jer neko mora da je i otkupi, suši, prerađuje i plasira. Bez zdravog otkupnog lanca, čitava grana se svodi na preživljavanje iz godine u godinu, bez kapitalne akumulacije koja bi omogućila obnovu zasada, ulaganje u opremu i povećanje kvaliteta.
Cene koje definišu budućnost
Kolubarski okrug ima petnaest hiljada hektara pod šljivom i ljude koji znaju šta rade. Ima rod koji se pamti i rakiju koja osvaja nagrade. Ono što nema je predvidljivost. A bez nje, svaki dobar rod nosi u sebi i semenu sledeće krize.
Trideset dinara po kilogramu nije cena koja će obogatiti voćara. To je cena koja će ga zadržati u proizvodnji. I ako ga ne dobije — sledeće godine, kad mraz ponovo udari, nemaće ko da žali za šljivom koja nestaje sa srpskih brda.
Izvor: Agromedia, 17. jul 2026.
💬 0 komentara