Dok većina proizvođača lešnika u Kolubarskom okrugu kosi, prska i frezira, jedna porodica iz Beograda je odlučila da prestane. Radmila i Miodrag Gajić, vlasnici zasada od tri i po hektara u Divcima kod Valjeva, od prošle godine ne kosu travu među redovima, ne oru zemlju i ne sipaju veštačka đubriva na kilogram. Umesto toga, seju ovas, raž, dve vrste deteline i faceliju — i čekaju da priroda odradi svoje.
Kolubara i lešnik — skromna, ali rastuća priča
Kolubarski okrug nije prva asocijacija na lešnik u Srbiji — to mesto pripada gorštacima oko Arilja i Ivanjice. Ali prema podacima valjevske Poljoprivredne stručne službe, između sto pedeset i sto osamdeset hektara u ovom kraju već je pod lešnikom, i taj broj polako raste. Zasadi su raštrkani, većinom manji, ali upravo ta raznolikost čini Kolubaru zanimljivim terenom za eksperimente poput onog koji Gajići vode.
Njihova plantaža u Divcima spada među najveće u okrugu. Prošle sezone su sa tri i po hektara ubrali oko tri i po tone lešnika — što ih svrstava u grupu malih proizvođača hrane u Srbiji. Prave krem od lešnika, redovno testiraju plod na ostatke pesticida i prodaju direktno kupcima koji cene način gajenja koliko i sam proizvod.
Šta je regenerativna poljoprivreda u praksi
Miodrag Gajić objašnjava princip jednostavno: monokultura je neprijatelj zemljišta, a oranje je nepotrebno uznemiravanje. Između redova lešnika oni seju pokrovne kulture — ovas, raž, dve vrste deteline i faceliju — bacajući seme po principu „šta se primi, primi". Nema freziranja, nema pluga, nema mehaničkog uništavanja strukture zemlje. Sva prihrada i zaštita biljaka obavljaju se preko takozvanog kompostnog čaja, koji proizvođač sprema sam, jednostavno i jeftino.
Zemlja se ne uznemirava u smislu oranja i freziranja. Sva prihrada i zaštita biljaka i obogaćivanje zemlje mikroorganizmima se rešava preko tog kompostnog čaja, koji možete sami da spremite vrlo jednostavno. — Miodrag Gajić, vlasnik zasada lešnika u Divcima
Biodiverzitet je ključna reč. Različite kulture između redova privlače različite insekte, stvaraju prirodnu ravnotežu i sprečavaju da se jedna vrsta štetočine namnoži do katastrofalnih razmera. Istovremeno, pokrovne kulture štite zemljište od erozije i zadržavaju vlagu — što u valjevskom kraju, gde leta znaju biti sušna, nije zanemarljiva prednost.
Ali to nije sve. Gajići još nisu spremni da u zasad uvedu domaće životinje — što je, kako napominju stručnjaci, jedan od važnih uslova potpunog regenerativnog pristupa. Životinjski izmet, paša i integracija stočarstva sa voćarstvom zatvaraju krug hranjivih materija na način koji čista biljna proizvodnja ne može. Za sada, kompostni čaj i pokrovne kulture čine ono što mogu.
Cena promene — manji rod, desetostruko niži troškovi
Radmila Gajić je direktna kada priča o ekonomiji ovog pristupa. U regenerativnoj poljoprivredi, kaže, rod može biti deset do dvadeset procenata manji nego u konvencionalnom sistemu. Ali su ulaganja — inputi, kako kaže — desetostruko niža. Nema veštačkog đubriva, nema hemijskih preparata koji se sipaju na kilo, nema skupe mehanizacije koja frezira i ore.
Desetostruko su niži inputi, nema veštačkog đubriva, neka kojekakva hemija koja se sipa na kilo. Očekujemo zdrav plod kao i dosad što smo imali. — Radmila Gajić, proizvođač lešnika iz Divaca
Ova računica nije nova — ona je srž cele priče o regenerativnoj poljoprivredi. Pitanje je samo koliko proizvođači u Srbiji imaju želudac da prežive prelazni period, kada rod pada, a tržište još nije prepoznalo razliku u ceni. Jer, realnost je takva da se lešnik iz Divaca i lešnik iz konvencionalnog zasada u istom okrugu prodaju po istoj ceni — osim ako proizvođač ima brend, kanal prodaje i kupce koji plaćaju premium.
Smrdibube i senice — prirodni saveznici
Najveća štetočina u lešnicima su smrdibube, i Gajići nisu pošteđeni tog problema. Ponekad su prinuđeni da koriste sredstva za suzbijanje — jer regenerativna poljoprivreda ne znači potpunu pasivnost pred štetočinama. Ali imaju i prirodni trik: zimi postavljaju hranilice i privlače senice, male ptice koje se leti hrane smrdibubama. Jednostavno, jeftino i efikasno — ako imate strpljenja i razumevanja ekosistema.
Šta Srbiji treba: znanje na domaćem jeziku
Savez za regenerativnu poljoprivredu Srbije zapazio je trud Gajića i prepoznao ih kao primer dobre prakse. Milica Adamović iz Saveza ističe ključni problem: do skoro su informacije o regenerativnoj poljoprivredi bile dostupne samo na stranim jezicima, što je automatski isključivalo većinu srpskih poljoprivrednika iz pristupa znanju.
Sad je jako bitno da radimo na tome da se ljudi obrazuju, da imaju dostupne materijale i da imaju gde da nauče i od koga da nauče. — Milica Adamović, Savez za regenerativnu poljoprivredu Srbije
Ovo je možda najvažnija tačka cele priče. Tehnologija postoji, primeri postoje, zemljište postoji. Ono što nedostaje je sistematsko prenošenje znanja — na srpskom, prilagođeno lokalnim uslovima, sa konkretnim brojevima za lokalne kulture. Jer ovas, raž i facelija u Divcima nisu isto što i ista kultura u Vojvodini ili na Zlatiboru. Zemljište, klima, štetočine, tržište — sve je drugačije.
Zašto ovo nije samo priča o lešniku
Ono što Gajići rade u Divcima nije eksperiment koji se tiče samo lešnika ili samo Kolubarskog okruga. To je pitanje koje srpska poljoprivreda mora da postavi sebi ozbiljno: koliko zemljišta imamo da trošimo? Konvencionalna poljoprivreda, sa intenzivnim oranjem, hemijom i monokulturama, decenijama je povećavala prinose — ali je istovremeno degradirala strukturu zemljišta, smanjivala sadržaj organske materije i ubijala mikroorganizme. To je račun koji će neko morati da plati.
Regenerativni pristup nije panaceja i nije za svakoga. Zahteva znanje, strpljenje i — što je najteže — prihvatanje manjeg roda u prelaznom periodu. Ali u zemlji u kojoj je prosečan proizvođač stariji od pedeset godina i u kojoj se zemljište prodaje po ceni koja ima veze sa špekulacijom nego sa poljoprivredom, pitanje kako čuvamo ono što imamo postaje pitanje opstanka. Ne izborne retorike, ne evropskih fondova — opstanka.
Gajići u Divcima ne rešavaju sistemski problem. Oni pokazuju da je moguće drugačije, na tri i po hektara, sa kompostnim čajem i senicama. I da je zemljište koje ostavimo unucima vrednije od tone lešnika koju uberemo danas.
Izvor: Agro TV, 17. jul 2026.
💬 0 komentara