Dok većina ratara u Vojvodini ovih dana meri pšenicu i kalkuliše marže u centima, u Čurugu je počela berba koja miriše na slatko. Mladi bračni par iz ovog bačkog sela berbe šećerac i dokazuje da ova kultura nije samo sezonska ekskurzija za entuzijaste — već ozbiljan biznis koji može da promeni računicu na gazdinstvu.
Zašto baš sada i zašto baš šećerac
Šećerac je u srpskoj poljoprivredi dugo živeo u senci kukuruza za silažu i zrno. Dok se klasičan kukuruz seje na stotine hiljada hektara i dok se njegova cena godinama vrti oko minimalne rentabilnosti, šećerac je ostajao kultura za uske specijaliste — proizvođače koji imaju pristup navodnjavanju, plasmanu i volju da rade intenzivnije nego što ratarski standard nalaže. To se menja. Leto 2026. godine donelo je situaciju u kojoj potražnja za svežim klipovima drži cenu stabilnom, a prehrambena industrija ozbiljno računa na domaće proizvođače za zamrzavanje i konzerviranje. U vreme kada je devizni rezervni sastojak svake ozbiljne poljoprivredne politike — diversifikacija — šećerac upravo to nudi: izlaz iz monokulture.
Berba u Čurugu i brojke koje menjaju perspektivu
Priča iz Čuruga nije anegdota — to je primer koji se ponavlja širom plodnih ravnica. Mladi bračni par koji se bavi proizvodnjom šećerca ovih dana vadi klipove, a podaci koje oni i drugi proizvođači iz regiona dostavljaju govore prilično jasno: uz odgovarajuću agrotehniku i povoljne vremenske uslove, prinosi mogu dostići i do dvadeset tona po hektaru. Taj broj se ne pominje uzgred. Dvadeset tona klipova šećerca po hektaru je rezultat koji zahteva ozbiljnu investiciju u navodnjavanje, preciznu zaštitu i — možda najvažnije — osećaj za trenutak berbe. Klip koji se ubere prekasno gubi slatkoću. Klip koji se ubere prerano ne dostiže masu koja opravdava ulog.
Ovo nije kultura koju možeš posejati i zaboraviti. Šećerac traži navodnjavanje, traži praćenje svakog dana, i traži da znaš kada tačno da bereš. Ali kad to sve spojiš — prinos od dvadeset tona po hektaru nije priča, to je realnost koju merimo na vagi. — proizvođač iz Čuruga
Šećerac zahteva redovno navodnjavanje, blagovremenu zaštitu i precizno određivanje trenutka berbe. Ko od ovoga izostavi bilo koji element — gubi. Ovo je kultura koja ne prašta amaterski pristup, ali nagrađuje one koji je shvate ozbiljno. Baš zato je primer mladih proizvođača iz Čuruga toliko važan: oni pokazuju da se sa godinama uloženog truda i pažljivim planiranjem proizvodnje može ostvariti isplativa proizvodnja koja drži gazdinstvo na površini.
Od njive do police: brzina kao konkurentska prednost
Jedna od ključnih prednosti šećerca koja ga izdvaja od većine ratarskih kultura jeste kratko vreme od berbe do plasmana. Dok pšenica iz njive ide u silos, pa u mlin, pa u fabriku, pa na policu — šećerac može istog dana sa njive da se nađe na tržnici ili u rashladnoj liniji za zamrzavanje. Ta brzina znači da proizvođač brže naplaćuje svoj rad, da je manje izložen rizicima skladištenja i da lakše kalkuliše maržu.
Potražnja za svežim šećercem tokom letnjih meseci tradicionalno je velika. Klipovi se prodaju na pijacama, u marketima, na putevima širom Srbije — i to je kanal koji ne zahteva posrednika ako proizvođač ima organizaciju. S druge strane, značajne količine završavaju i u prehrambenoj industriji, gde se koriste za zamrzavanje i konzerviranje. To znači da šećerac ima dva stabilna tržišta — sveže i industrijsko — što je luksuz koji većina kultura u Srbiji nema.
Berba traje nedelju, deset dana na jednoj parceli. U tom prozoru moraš imati kupca, prevoznika i rashladni kapacitet — ili gubiš pola vrednosti za dvadeset četiri sata.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Odluka sve većeg broja poljoprivrednika da deo svojih površina nameni uzgoju šećerca govori nešto važno o trendovima u domaćoj poljoprivredi. Posle godina u kojima je dominirao kukuruz za zrno — sa svim njegovim problemima od niskih otkupnih cena do nesigurnih prinova u sušnim godinama — proizvođači traže alternative koje donose veću maržu po hektaru. Šećerac je jedna od tih alternativa, ali ne i jedina. On je deo šireg trenda diversifikacije koji uključuje i povrtarstvo, i industrijske useve, i voćarstvo.
Problem je što šećerac nije kultura za svakoga. Zahteva navodnjavanje, a procena je da više od polovine obradivih površina u Srbiji nema adekvatan sistem za navodnjavanje. Zahteva organizaciju berbe i plasmana koja je mnogo kompleksnija od one za klasični ratarski usev. I zahteva radnu snagu u momentu berbe — a to je u mnogim delovima Srbije postalo najveći problem. Mladi bračni par iz Čuruga je upravo zbog toga dobar primer: oni imaju i godine i volju da rade intenzivno, što je kombinacija koja postaje sve ređa na srpskom selu.
Ipak, ono što šećerac nudi — stabilna potražnja, dva kanala plasmana, prinosi koji mogu dostići dvadeset tona po hektaru i brz povrat novca — čini ga kulturom koja zaslužuje više pažnje i u agrarnoj politici i u investicionim programima. Ako Srbija želi da poveća vrednost poljoprivredne proizvodnje po hektaru, šećerac je jedan od puteva. Ali taj put zahteva navodnjavanje, organizaciju i ljude koji su spremni da rade drugačije nego što su navikli.
Šećerac neće zameniti kukuruz ni na milion hektara. Ali na deset hiljada — može da promišlja mnogo toga. Čurug već pokazuje kako.
Izvor: Agro TV, 19. jul 2026.
💬 0 komentara