Kada vam država kaže da u roku od sto dvadeset minuta morate da prijavite svaku uginulu divlju svinju — i da će vas koštati tri miliona dinara ako to ne uradite — onda znate da situacija nije šala. Ministarstvo poljoprivrede je dvadeset prvog jula donelo instrukcije koje zvuče kao ratni raspored, a ne kao veterinarski propis. I možda je tačno to — rat je, samo protiv virusa.
Zašto sada i šta se promenilo
Afrička kuga svinja ne bira ni domaću ni divlju krv. Ona ide kroz populaciju kao požar kroz suvu travu, a divlje svinje su njen glavni rezervoar u prirodi. Srbija se sa ovim virusom bori godinama, ali ovo što je Ministarstvo sada uradilo nije puko ponavljanje starih mera — to je sistemski okretaj ventila ka strogoći koja je, iskreno, trebalo da stigne mnogo ranije.
Ministar Dragan Glamočić je rekao ono što svaki veterinar na terenu zna odavno: divlja svinja nije samo žrtva ovog virusa, ona je njegov prenosilac, održavalac i distributer. Svaki leš koji ostane u šumi danima nije samo uginula životinja — to je potencijalni izvor zaraza za sve svinje u krugu od kilometara, pa i šire. Zato ove instrukcije nisu preporuka. One su obavezujući nalog sa prekršajnim postupkom i kaznama koje vam neće biti oproštene.
Dva sata, sedam dana, tri miliona dinara
Hajde da razložimo šta tačno stoji u novom pravilniku, jer to su brojke koje će lovci, šumari i korisnici lovišta morati da nauče napamet. Prva i najbrutalnija obaveza: pronađena uginula divlja svinja, ili čak i njeni ostaci, moraju biti prijavljeni nadležnom veterinaru ili veterinarskom inspektoru najkasnije u roku od dva sata od pronalaska. Uz prijavu morate dostaviti geografske koordinate ili precizan opis lokacije — a leš se pod nikakvim okolnostima ne sme pomerati, dodirivati ni sa njim postupati pre dolaska službi koje vrše uzorkovanje.
Ista procedura važi za divlje svinje odstreljene u dijagnostičke svrhe ili tokom sanitarnog odstrela. Odstrel se prijavljuje veterinarskoj inspekciji u roku od dva sata kako bi se organizovalo laboratorijsko ispitivanje. Nema čekanja do sutra, nema "javiću kad stignem u kancelariju". Dva sata su dva sata.
Nove instrukcije nisu preporuka — one su obavezujući nalog, i protiv svih koji ih ne budu poštovali biće pokretani prekršajni postupci. Kazne za pravna lica mogu iznositi do tri miliona dinara. — iz saopštenja Ministarstva poljoprivrede
Druga ključna obaveza: korisnici lovišta moraju organizovati sistematsko pretraživanje terena po unapred određenim zonama, koje treba pregledati u roku od sedam dana. Uz to ide vođenje dnevne evidencije i dostavljanje izveštaja nadležnim regionalnim kriznim centrima. Ovo znači da lovačko društvo ne može samo da pošalje nekoga u šumu da "prošeta" — mora postojati plan zona, evidencija šta je pregledano, kada i ko je pregledao, i izveštaj koji ide na papir ili u sistem.
Na područjima visokog rizika biće sproveden i redukcioni odstrel, sa posebnim fokusom na polno zrele ženke. Logika je jednostavna i surova: manje ženki znači manje prasišta, a manje prasišta znači manje novog materijala za virus. Odstrel se organizuje isključivo na osnovu procene epizootiološkog rizika i pod nadzorom veterinarske i lovne inspekcije — ne po nahođenju lovca ni po odluci lovačkog društva.
Šuma nije vaša igralište: šta je sve zabranjeno
Ovde priča prelazi iz lovišta u svakodnevni život ljudi koji žive blizu šuma ili ih koriste za prihod. Na zaraženim i ugroženim područjima uvodi se potpuna zabrana ispaše, brsta i žirenja domaćih životinja. To znači da seljak koji je godinama vodio svinje na žir u obližnjoj šumi to više ne može da radi — i da to nije hir ministarstva, to je pokušaj da se preseče najdirektniji put virusa između divlje i domaće populacije.
Zabranjeno je i sakupljanje pečuraka, lekovitog bilja, šumskih plodova, puževa i drugih proizvoda iz prirode. Postavljanje šatora, privremenih objekata, organizovanje kampova i okupljanja građana — sve ide pod zabranu. Kretanje motornim vozilima van puteva namenjenih za saobraćaj takođe. Građanima neće biti dozvoljen pristup zatvorenim delovima šuma, ograđenim lovištima, šumskim rasadnicima i površinama na kojima se izvode šumarski radovi.
Divlje svinje imaju značajnu ulogu u širenju i održavanju virusa afričke kuge svinja u prirodi. Brzo pronalaženje uginulih jedinki, njihova prijava i dosledna primena biosigurnosnih mera su od ključnog značaja. — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede
Korisnici i vlasnici šuma sada imaju i obavezu da ograniče ili potpuno zabrane pristup trećim licima kada to procene veterinarski organi, i da na vidljivim mestima postave obaveštenja o merama koje su na snazi. Sva službena lica koja ulaze u rizična područja moraju sprovoditi čišćenje i dezinfekciju obuće, opreme i vozila. Svaka uočena nezakonita ili opasna radnja mora se odmah prijaviti policiji, lokalnoj samoupravi ili nadležnim službama.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Hajde da budemo iskreni o jednom: srpska poljoprivreda ima problem sa poštovanjem propisa. To nije uvreda, to je činjenica koju svako ko je ikada radio na terenu potvrđuje. Pravila se donose, objavljuju u Službenom glasniku, možda se pojave na jednoj vesti na portalu — i onda se zaborave dok ne dođe inspekcija ili dok ne izbije kriza. Sa afričkom kugom svinja, taj model više ne može da funkcioniše, jer virus ne čeka da neko pročita pravilnik.
Ove mere su, gledano stručno, potpuno korektne. Dva sata za prijavu uginule životinje je agresivan rok, ali u epizootiologiji brzina pronalaska i uklanjanja leševa direktno određuje da li će se virus širiti ili ne. Sedmodnevni ciklus pretrage terena je realan ako su zone dobro definisane i ako postoji dovoljno ljudi — a tu je prvi problem. Mnoga lovačka društva u Srbiji nemaju kapacitet da svake nedelje sistematski pregledaju hiljade hektara šume, vode dnevnu evidenciju i šalju izveštaje kriznim centrima. To zahteva ljude, gorivo, koordinaciju i — novac.
Drugi problem je kontrola. Kazna od tri miliona dinara za pravna lica zvuči zastrašujuće, ali da li će inspekcija stići u svako lovište, u svaku šumu, u svaki trenutak? Iskustvo nas uči da je primena mera tamo gde je inspekcija redovno prisutna — efikasna, a tamo gde nije — zavisna od dobre volje pojedinaca. A dobra volja, u borbi protiv virusa koji može da sruši celokupnu svinjarsku proizvodnju jednog regiona, nije dovoljna.
Treći problem, i možda najvažniji za naše čitaoce — domaće svinjarstvo. Zabrana žirenja i ispaše domaćih životinja u zaraženim zonama direktno pogađa male proizvođače koji drže svinje na otvorenom, često u poluslobodnom sistemu. Ti ljudi nemaju alternativu za hranjenje koja im je besplatna i tradicionalna. Država mora da razmisli o kompenzacijama ili o programima podrške za ove proizvođače, jer u suprotnom će imati situaciju u kojoj ljudi krišom vode svinje u šumu jer nemaju čime drugim da ih hrane, i time ruše ceo biosigurnosni sistem.
Leševi se ne smeju pomerati niti se sa njima sme postupati pre dolaska nadležnih službi koje će izvršiti uzorkovanje. — iz instrukcija Ministarstva poljoprivrede
Dno priče
Ove instrukcije su tačne, neophodne i — kasne. Afrička kuga svinja je u Srbiji odavno, i svaka mera koja se donosi sa ovolikom strogošću trebala je da bude na snazi pre nego što je virus ušao, ne posle. Ali bolje ikad nego nikad. Pitanje koje ostaje nije da li su mere dobre — jeste. Pitanje je da li će sistem imati snage da ih sprovede u svakom šumaru, u svakom lovištu, u svakom selu pored šume. Jer virus ne čeka da mi donosimo odluke. On već donosi svoje.
Izvor: AgroSmart, 21. jul 2026.
💬 0 komentara