Pijace pune, novčanici prazni: Zašto voće i povrće leži na tezgama usred sezone

**Pijace pune, novčanici prazni: Zašto voće i povrće leži na tezgama usred sezone — Šta ovo znači za srpskog proizvođača** Treća sedmica jula donela je paradoks koji svaki domaći poljoprivrednik poznaje iz prve ruke – pijace širom Srbije savijaju se pod teretom sezonskog voća i povrća, dok kupci gotovo da izostaju. Dok se zemlja polako guši u letnjim vrućinama, proizvođači se bore da unovče svoju berbu, suočeni sa cenama koje divljaju bez jasnog pravca. Izveštaji sa terena, koje je prikupio STIPS, slikovito opisuju situaciju: ponuda je rekordno dobra, ali je promet gotovo zamro, ostavljajući gazdinstva u nezavidnom položaju da biraju između prodaje ispod cene koštanja ili bacanja letine. Glavni krivac za ovakvu situaciju nije loš kvalitet robe, već kalendarski ritam života u Srbiji. Sredinom jula, Beograd i drugi veliki gradovi se prazne jer su građani na godišnjim odmorima – na moru, u planinama ili kod rođaka u zaselcima. Oni retki koji su ostali u gradovima kupuju minimalne količine, tek za dan ili dva, pa je nestalo onog tradicionalnog vikend punjenja frižidera za celu porodicu. Za proizvođača koji je na pijacu doveo tri hiljade kilograma šljive ili paradajza, ovo znači direktan udarac na budžet. Voće i povrće ne mogu da čekaju kraj avgusta; zrelost ne pita za godišnje odmore, a svaki sat proveden na tezgi bez prodaje povećava rizik od kvarenja i totalnog gubitka. Analiza kretanja cena na ključnim mestima poput beogradske Kvantaške pijace i Kalenića otkriva šarenu sliku tržišta. Na Kvantašu je bolja ponuda oborila cene krušaka, šljiva i nektarina, dok su grožđe, jagode i kajsije poskupele jer ih ima manje. Kod povrća, cene karfiola, kelja i zelja su porasle zbog zahtevnije proizvodnje, dok su lubenica, paradajz, krastavac, paprika babura i crni luk pojeftinili zahvaljujući obilnoj letnjoj berbi. Slična situacija zabeležena je i u Subotici i Leskovcu, gde su dinje i salate jeftinije, ali su krompir i tikvice u nekim slučajevima poskupeli usled slabijeg prometa. Posebno je zanimljivo da cene borovnica i ribizle rastu; iako se sve više gaje u Srbiji, one i dalje važe za premium proizvode za koje kupci, čak i u krizi, izdvajaju više dinara. Ova situacija ogoljava strukturne slabosti srpske poljoprivrede koje se ponavljaju iz godine u godinu. Problem nije u tome što nema robe, već u tome što lanac od njive do trpeze ima previše slomljenih karika. Kada svi proizvođači u isto vreme izbace na tržište paradajz iz plastenika bez grejanja ili lubenicu sa otvorenog polja, dolazi do zasićenja i drastičnog pada cena. Nedostatak modernih hladnjačarskih kapaciteta, slab sistem organizovanog otkupa i oslanjanje na zastareli model direktne prodaje na pijaci čine da domaćin plaća cenu tuđeg odmora. Umesto da dobra berba donese profit, ona postaje teret, jer nema ko da otkupi viškove za preradu ili izvoz u pravom trenutku. Za srpsko gazdinstvo, ova sedmica jula je surova lekcija o ranjivosti male proizvodnje. Dok se cene ruše ispod granice isplativosti, proizvođač u Leskovcu, Toplici ili Šumadiji mora da donese tešku odluku: da li da proda rad svojih ruku za sitniš ili da rizikuje da roba propadne. Dok se ne reše pitanja skladištenja, diversifikacije sorti kako bi se berba rasporedila u duži period, i dok se ne uspostave kratki lanci snabdevanja koji zaobilaze posrednike, svaka "dobra godina" može postati noćna mora. Gazdinstva moraju shvatiti da oslanjanje isključivo na pijacu u sezoni odmora više nije održiva strategija, već da je hitno potrebno ulaganje u tehnologiju i pronalaženje sigurnijih kanala plasmana kako bi se sačuvala zarada.