Digitalni jaz na evropskim njivama: Manje od polovine gazdinstava u EU ima internet, a robotiku koristi tek sedam odsto

Digitalni jaz na evropskim njivama — Šta znači za srpskog proizvođača\n\nNajnoviji podaci Eurostata za 2023. godinu otkrivaju zabrinjavajuću stvarnost na evropskom kontinentu. Manje od polovine poljoprivrednih gazdinstava u Evropskoj uniji ima pristup internetu na svojoj imovini, dok robotiku u proizvodnji koristi tek 7% njih. Ove brojke nacrtale su jasnu liniju razdvajanja između modernizovanih sistema i onih koji su ostali van mreže. Za poljoprivredu koja se sve više oslanja na podatke, ovo nije samo statistika, već direktna pretnja konkurentnosti onih koji ne mogu da prate digitalni ritam vremena i zaostaju za tehnološkim standardima.\n\nGeografska podela unutar Unije je očigledna i duboka, što govori više od bilo kog strategijskog dokumenta iz Brisela. Dok Danska, Nemačka i Austrija beleže stope pristupa internetu iznad 90%, situacija na jugu i istoku drastično zaostaje. U zemljama poput Rumunije i Grčke, digitalizacija tek pravi prve korake zbog nedostatka infrastrukture i sporijih investicija. Ono što zabrinjava jeste da se upravo u regionima sa najvećim obradivim površinama digitalni alati najteže usvajaju. Politika koja bi trebalo da reši ovaj problem često više priča nego što radi, ostavljajući proizvođače u neizvesnosti dok konkurencija napreduje.\n\nPosebno je ilustrativan podatak o preciznoj poljoprivredi koji menja perspektivu celog sektora. Iako samo 18% gazdinstava primenjuje tehnologije poput GPS navođenja ili senzora za vlažnost zemljišta, ta manjina upravlja sa 44% ukupne poljoprivredne površine. To znači da veliki sistemi imaju ekonomiju razmere koja opravdava skupe investicije, dok mala gazdinstva ostaju po strani. Francuska prednjači sa 60% gazdinstava koja koriste informacione sisteme za upravljanje, što je rezultat decenija ulaganja u savetodavnu službu i edukaciju, a ne samo puke dostupnosti tehnologije na tržištu.\n\nZa srpskog poljoprivrednika ovi podaci nisu samo tuđa priča, već ogledalo sopstvenih izazova sa kojima se suočava svakodnevno. Iako nemamo zvanične statistike poput Eurostata, praksa pokazuje da je u Vojvodini situacija bolja, dok u brdsko-planinskim delovima Srbije pristup internetu ostaje lutrija. Naši proizvođači takmiče se na istom tržištu sa istom carinskom politikom, ali bez alata koji konkurentima u Austriji omogućavaju uštedu goriva i đubriva u realnom vremenu. Kada nemate signal na telefonu u Banatu ili Toplici, to nije tehnološki problem, već tržišni hendikep koji se na kraju meri u evrima po hektaru i utiče na krajnji profit.\n\nOno što ovo znači za naša gazdinstva je jasno: digitalizacija nije luksuz, već racionalnost koja se mora podržati sistemski ako želimo opstanak. Dok god savetodavna služba kod nas postoji samo na papiru, a proizvođač mora sam da finansira softver i edukaciju, ostaćemo u zaostajanju za evropskim prosekom. Evropa je podeljena digitalno isto koliko i ekonomski, a zaostajanje u poljoprivredi ne prašta se lako jer zemlja ne čeka. Pitanje za nas nije kada ćemo stići u Brisel, već kada ćemo prestati da gledamo u daljinu i početi da rešavamo signal u sopstvenom selu kako bismo osigurali budućnost proizvodnje.