Od župske belobrežine do beogradskog podruma: Vinarija Bela kula i četiri generacije porodice Radenković

[Glavna vest] Od župske belobrežine do beogradskog podruma: Vinarija Bela kula i četiri generacije porodice Radenković — [Šta znači za srpskog proizvođača] Kada u podrumu na Bežanijskoj kosi probate šest čaša vina od kojih svaka nosi priču stariju od same zgrade, shvatate da ne konzumirate samo piće, već tečnu porodičnu istoriju. Vinarija „Bela kula", formalno osnovana krajem 2017. godine, predstavlja ogledalo savremenog srpskog vinogradarstva u njegovom najboljem izdanju: spoju starih čokota i modernih etiketa, domaćih sorti pored internacionalnih, te tradicije duge četiri generacije porodice Radenković. Za razliku od velikih industrijskih pogona koji jure za obimom proizvodnje, ova vinarija se opredelila za put manjeg broja boca, ali neuporedivo većeg kvaliteta i ličnog pečata vlasnika Gvozdena Radenkovića. Koreni ove priče nalaze se daleko od beogradskog asfalta, u srcu aleksandrovačke Župe, tačnije u selu Trnavci. Grožđe za sva vina „Bele kule" stiže sa poznatih položaja Varina i Carigrad, gde porodica Radenković vekovima gaji lozu na specifičnoj podlozi od belog vulkanskog tufa, poznatoj kao „belobrežina". Upravo ovaj geološki fenomen daje vinima onaj prepoznatljivi mineralni nerv koji je nemoguće reprodukovati na drugom mestu. Dok se grožđe gaji u Župi po tradicionalnim metodama, prerada, odležavanje i degustacije odvijaju se u beogradskom podrumu čiji arhitektonski izgled savršeno opravdava ime vinarije. Gvozden Radenković, koji je pre pokretanja sopstvenog brenda radio u velikom vinskom sistemu, svesno je odabrao manji obim kako bi mogao neposredno da prati svaku fazu proizvodnje, od čokota do flaše. Pažljivo složen portfolio od šest etiketa priča različite delove porodične sage. Degustacija počinje sa „Askurđelom", kupažom italijanskog rizlinga i smederevke, imenovanim po pretku iz sedmog kolena, dok „Nestor" od žilavke svedoči o hrabrosti predaka koji su 1931. godine doneli reznice iz Hercegovine i uspeli da ih ukorene na župskom tufu. Tu su i „Ilona", skladna bela kupaža, te sivi burgundac iz Gudurice, sorta koju je Radenković uvrstio iz čiste ljubavi prema njoj, uprkos tržišnim trendovima. Crveni deo ponude čine „širaz", retkost u domaćim vinogradima koju gaji svega pet ili šest od ukupno 572 registrovane vinarije u Srbiji, i „Egregor", premijum kupaža gde prokupac sa udelom od oko 60 odsto dominira nad kaberne sovinjonom i merlom, simbolizujući zajedništvo i identitet. Ovaj pristup proizvodnji šalje snažnu poruku celokupnoj agrarnoj zajednici. U vremenu kada većina proizvođača bira sigurne, komercijalne sorte poput kaberneta ili merloa kako bi osigurala plasman, „Bela kula" dokazuje da se isplati rizikovati sa autohtonim sortama i retkim eksperimentima. Činjenica da prokupac, sorta koja je decenijama tretirana kao drugorazredna, sada nosi etiketu vrhunskog vina, govori da problem nije u sorti već u znanju i posvećenosti vinara. Prelazak sa velikog sistema na malu, porodičnu vinariju nije korak unazad, već napredak ka autentičnosti koja jedina može opstati na zahtevnom tržištu. Za srpska gazdinstva, priča porodice Radenković znači da budućnost nije u trci za količinom, već u očuvanju identiteta i teroira. Uspeh „Bele kule" pokazuje da domaće sorte poput smederevke, žilavke i prokupca nisu kompromis, već najveći adut srpskog vinogradarstva ako im se posveti dovoljno pažnje. Kada u jednoj boci imate sto godina porodične istorije i jedinstvenu vulkansku podlogu, ne prodajete obično vino, već neponovljiv identitet koji konkurencija ne može da kopira. Ovo je putokaz za sve proizvođače da se okrenu svojim korenima, jer upravo ta povezanost sa zemljom i tradicijom čini razliku između industrijskog proizvoda i vrhunskog zanata.