Akvaponija u Srbiji: Riba i salata u istom bazenu, ali ko ima živaca da čeka povrat investicije?

Akvaponija je sve prisutnija u Srbiji — Visoka ulaganja i regulativa kao glavne prepreke za gazdinstva\n\nU Srbiji se sve češće pominje akvaponija kao održiv model proizvodnje, gde se uzgoj ribe i biljaka odvija u istom zatvorenom sistemu. Na farmi Urban Greens, vlasnik Dragan Kerkez nedeljno proizvede između 1.000 i 1.500 kilograma zelene salate koristeći vodu obogaćenu otpadom od ribe. Iako tehnologija dokazano funkcioniše i štedi resurse, ključno pitanje za domaće poljoprivrednike nije tehnička izvodljivost, već ekonomska isplativost u trenutnim tržišnim uslovima. Ovo nije laboratorijski eksperiment, već realnost koja zahteva ozbiljan biznis plan.\n\nUlazak u ovaj posao zahteva ozbiljan kapital, jer početna ulaganja zavise od kapaciteta i stepena automatizacije. Za manje sisteme potrebno je nekoliko desetina hiljada evra, dok veći komercijalni pogoni zahtevaju nekoliko stotina hiljada evra. Sistemi „ključ u ruke“ koštaju od 100 do 500 evra po kvadratnom metru, a period povrata investicije iznosi između 5 i 8 godina. To znači da proizvođač ulazi u dug period u kom troškovi rastu, a zarada nije dovoljna za pokrivanje anuiteta ako je proizvodnja kreditno finansirana. Dodatno, ovo je biološki sistem koji zahteva svakodnevno praćenje; pogreška u jednom segmentu može dovesti do gubitka i ribe i useva istovremeno.\n\nPored finansija, proizvođači se suočavaju sa regulatornim paradoksom i izazovima plasmana. Iako se povrće gaji bez pesticida i veštačkih đubriva, zakon ne dozvoljava organski sertifikat za biljke koje ne rastu u zemlji, što onemogućava naplatu premium cene. Marketing postaje presudan faktor, jer prodaja sirovine često nije isplativa bez dodatne obrade i pakovanja. Kada je reč o ribi, iako je tilapija tehnički najbolja za sistem, domaći proizvođači moraju da biraju vrste poput šarana koje srpsko tržište prihvata, dok HoReCa sektor traži kontinuitet koji je teško obezbediti bez stabilne proizvodnje.\n\nZa srpska gazdinstva akvaponija trenutno nije masovna opcija, već niša za one sa kapitalom, strpljenjem i specifičnim znanjem. Nedostaje stručnih kadrova koji razumeju spoj akvakulture, hidroponije i biologije, a državne subvencije teško dolaze do ovih proizvođača jer delatnost nije jasno kategorizovana. Proizvođač se nalazi u sivoj zoni gde ni organski sertifikat ne pomaže, ni lakše subvencije ne mogu doći jer država subvencioniše ono što zna da kategorizuje. Uspeh zahteva sposobnost prodaje priče, a ne samo proizvoda, i dok propisi ne prate tehnologiju, ovo će ostati izuzetak umesto pravila u domaćoj poljoprivredi.\n\n*Izvor: Biznis.rs, 26. jul 2026.*