Dok tovni bikovi u Banatu gube trideset dinara po kilogramu za nedelju dana, prasad u Sremskom i Podrinjskom regionu probija granicu od 350 dinara po kilogramu — prvi put posle dužeg niza sedmica stagnacije. Tržište stoke u Srbiji ne spava, ali ni ne diše ravnomerno. Jedno tržište gubi dah, drugo hvata vazduh, a poljoprivrednik stoji između i pita se u koju stranu da poveruje.
Šta se dešava i zašto baš sada
Leto je uvek prelomni trenutak za stočarstvo Srbije. Tov se završava ili nastavlja, praseta se rode ili ne rode, i klaničari biraju stranu — da li da pritisnu cenu nadole ili da plate više kako ne bi ostali bez sirovine. Ove godine, taj prelom je došao sa neočekivanim rasporedom snaga.
Govedarstvo, koje je godinama nosilo etiketu najstabilnijeg stočarskog sektora, beleži pad cena u ključnim regionima. Svinjarstvo, koje je dugo bilo pod pritiskom jeftinog uvoza i niskih otkupnih cena, konačno dobija prostor za dah. A jagnjad? Jagnjad se ponaša kao da je zaboravila na zakone ponude i tražnje — jeftini u Loznici, skupi u Sremu, i niko ne zna zašto.
Goveda gube, banatski klaničari stišću cenovnik
Najveći pad otkupne cene tovnih bikova zabeležen je u Mačvanskom regionu, gde klaničari za junad telesne mase preko 480 kilograma plaćaju 350 dinara po kilogramu. U Kikindi i širem Srednje-banatskom regionu dominantna cena je 430 dinara po kilogramu, što je niže u odnosu na prethodni period. U Loznici i Podrinjskom regionu tovni bikovi SM rase preko petsto kilograma otkupljuju se po 415 dinara po kilogramu — i tu ponuda nije bila slabija, ali je cena pala.
Beograd drži 420 dinara po kilogramu za istu kategoriju, Severno-bački region 445,50 dinara, a Kraljevo 450. Najviša otkupna cena za tovne bikove zabeležena je u Pirotskom regionu — 550 dinara po kilogramu — ali to je južni region koji je uvek imao specifičnu dinamiku ponude i tražnje.
Kada klaničar u Banatu plaća 430 a u Mačvi 350 dinara za istu kategoriju bikova, to nije tržište — to je lutrija u kojoj proizvođač uvek gubi. — izvor blizak STIPS reporteru, Kikinda
Telad SM rase drži cenu od 900 dinara po kilogramu kako u Kraljevu, tako i u Pirotskom regionu (do 160 kilograma). Krave za klanje su najjeftinije — 250 dinara u Pirotskom, 260 u Raškom regionu. To su cene koje proizvođača ne pitaju, koje se diktiraju odozgo i koje odozdo niko ne može da pomeri.
Prasad konačno diže glavu
Najveća promena na tržištu stiže iz svinjarskog sektora. U Podrinjskom i Sremskom regionu cena prasadi telesne mase od 16 do 25 kilograma dostigla je 350 dinara po kilogramu — rast koji proizvođači čekaju mesecima. Na pijaci u Kraljevu i u Jablaničkom regionu dominira iznos od 300 dinara po kilogramu, ali i to je više u odnosu na prethodnu sedmicu.
Tovne svinje telesne mase od 80 do 120 kilograma poskupele su u više regiona istovremeno. U Beogradu i okolnim mestima klaničari plaćaju 220 dinara po kilogramu, u Srednje-banatskom i Sremskom regionu 200, a u Podrinjskom 190. Jablanički region ostao je na 180 dinara — jedini gde se ništa nije promenilo.
Prasad na 350 dinara nije razlog za slavlje — to je tek povratak na nivo koji pokriva troškove proizvodnje. Sve ispod toga znači da radite za minus. — iskustvo odgajivača iz Sremskog regiona
Jagnjad bez pravila
Tržište jagnjadi ove sedmice izgleda kao da nema zajednički imenilac. U Loznici i Podrinjskom regionu cena je pala na 320 dinara po kilogramu, uz dobru ponudu i slabiji otkup. Istovremeno, u Sremskom regionu jagnjad je poskupela na 500 dinara — najviša zabeležena cena u izveštaju. U Mačvanskom regionu dominira 410 dinara, a na pijaci u Kraljevu jagnjad i jarad idu po 400 dinara po kilogramu.
Na istoj pijaci u Kraljevu ovce se prodaju po 200 dinara po kilogramu, a ovnovi za priplod po nepunih 34.000 dinara po grlu. U Leskovcu se ništa nije promenilo — ni cene, ni obim.
Šta ovo znači za srpskog stočara
Ovaj raspored cena nije slučajan, ali nije ni logičan — i tu leži problem. Pad cena tovnih bikova u Mačvanskom i Banatskom regionu signalizira da klaničari imaju viška sirovine, što znači da je sezonski tov bio jači nego što je tražnja pratila. Istovremeno, rast cena prasadi i tovnih svinja ukazuje na to da je ponuda smanjena — što može značiti da su se proizvođači povukli iz svinjarstva pod pritiskom prethodnih niskih cena.
To je klasičan ciklus koji smo videli već mnogo puta. Niske cene izbacuju male proizvođače. Smanjena ponuda diže cenu. Veća cena privlači nove proizvođače. Višak ponude ponovo ruši cenu. I tako u krug, dok god neko ne odluči da ozbiljno reguliše tržište.
Raspon od 350 do 550 dinara po kilogramu za istu kategoriju tovnih bikova u različitim regionima Srbije nije znak zdravog tržišta — to je znak fragmentisanog sistema u kojem geografija određuje cenu, a ne kvalitet. Proizvođač iz Mačve koji dobija 350 dinara za kilogram bikova dok njegov kolega u Pirotskom regionu dobija 550, nema nikakvu pravu opciju — osim da prestane da proizvodi ili da se seli.
Tržište stoke u Srbiji ne funkcioniše kao jedno tržište — funkcioniše kao sedam paralelnih tržišta koja se međusobno ne poznaju. — analiza iz sektora stočarstva
Svinjarstvo je dobilo trenutak daha, ali pitanje je koliko će trajati. 350 dinara za prasad i 220 za tovljenike pokriva troškove, ali ne stvara akumulaciju. A bez akumulacije nema reinvestiranja, nema modernizacije, nema budućnosti. Jagnjad je, kao i uvek, nepredvidiva — južni i zapadni regioni ne prate iste obrasce, i proizvođač koji se oslanja na otkup jagnjadi kao siguran prihod, kocka se sa vremenom.
Umesto kraja
Tržište stoke u Srbiji ove sedmice pokazuje ono što pokaže svake godine u avgustu — da nema strategije, da nema plana, i da se sve svodi na to ko će koga prevariti u sledećoj rundi. Govedarstvo gubi, svinjarstvo hvata dah, jagnjad radi šta hoće. A poljoprivrednik? On nastavlja da čeka da neko ozbiljno shvati da bez stabilnog stočarstva nema ni stabilne poljoprivrede.
Izvor: Agromedia, 5. avgust 2026.
💬 0 komentara