Zamislite da na vašoj njivi stoji traktor koji može da ore stotine hektara dnevno, a vi njime preorete samo jedan. Otprilike tako izgleda srpska biogasna priča danas — imamo ogroman resurs pred sobom, a dodirujemo mu samo ivicu. Analiza energetsko-tehnološke grupe Warmico, sprovedena tokom proleća 2026. godine, pokazuje da Srbija godišnje prerađuje više od devetsto hiljada tona stajnjaka i organskog otpada u biogasnim postrojenjima. Zvuči mnogo, dok ne čujete drugi broj — to je tek oko deset odsto raspoloživog poljoprivrednog potencijala.
Pozadina: gde smo i kako smo tu stigli
Biogas u Srbiji nije nova priča, ali je dugo bila priča koja se pričala u stranim zemljama dok smo mi gledali kroz ogradu. Mađarska je pre više od decenije krenula agresivno u izgradnju biogasnih postrojenja, Hrvatska je pratila taj tempo, a Srbija je ostajala na marginama. Prva postrojenja su ničela sporo, često uz ogromne birokratske prepreke i nepoverenje finansijskih institucija prema tehnologiji koju nisu razumele. Danas, međutim, imamo bar nešto da pokažemo.
U maju 2026. godine u Srbiji je u pogonu bilo četrdeset pet biogasnih postrojenja ukupne snage oko četrdeset četiri megavata. Još pedeset pet bilo je u izgradnji. Ako računamo na prste — sto postrojenja je cifra koja menja priču, ali samo ako ta postrojenja ne ostanu izolovana ostrva u poljoprivrednom pejzažu. I tu leži suština problema koju Warmico analiza razotkriva bez milosti.
Šta brojevi govore — a šta ćute
Devetsto hiljada tona stajnjaka i organskog otpada koje godišnje preradimo zvuči kao ozbiljna brojka. Ali kada je Warmico pretvorio u energetski ekvivalent, dobija se slika koja boli — Srbija bi mogla da proizvodi oko tri milijarde kilovat-časova godišnje električne i toplotne energije iz tog potencijala. Toliko energije bilo bi dovoljno za približno pola miliona domaćinstava. Pola miliona. To je grad veličine Novog Sada plus Niš plus Kragujevac, ceo grejan i napajan iz stajnjaka i organskog otpada koji danas uglavnom trune ili završava na deponijama.
Razmislite o tome na trenutak. Svaki kilogram stajnjaka koji danas leži neiskorišćen je propuštena prilika — ne samo za energiju, već i za organsno đubrivo koje bi vraćalo plodnost našim iscrpljenim zemljištima. Biogasno postrojenje nije samo elektrana. Ono je fabrika humusa, mesto gde se otpad pretvara u resurs, gde krug zatvara.
„Srbija danas stoji na raskršću između mađarskog i hrvatskog scenarija. Kojim putem će krenuti Srbija ne određuju ni tehnologije, niti tarife, nego od poslovne odluke ko formira ceo lanac i za njega odgovara sopstvenim kapitalom." — Mit Gusev, predsednik Upravnog odbora grupe Warmico
Ove reči Guseva nose težinu koju ne treba prevideti. Mađarski scenario je scenario rasta, širenja, integracije biogasa u poljoprivredne sisteme velikih proizvođača koji su shvatili da stajnjak nije problem već sirovina. Hrvatski scenario je drugačiji — tu su postrojenja ničela brže, ali su se često suočavala sa problemima održivosti kada se lance snabdevanja ne organizuje ozbiljno. Gusev kaže da tehnologija i tarife nisu ti koje odlučuju. Odlučuje kapital i onaj ko je spreman da stavi svoj novac iza celog lanca — od farme do elektrane.
Zašto tehnologija nije problem
Warmico, sa sedištem u Luksemburgu i poslovnim operacijama u Srbiji, sproveo je istraživanje ne samo kod nas već i u zemljama okruženja. Zaključak je jasan i pomalo neugodan za one koji su godinama krivili tehnologiju za spor razvoj biogasa u regionu. Razlika između uspešnih i neuspešnih biogasnih projekata ne nastaje u elektrani. Nastaje u proizvodnom lancu kojem ona pripada.
Šta to znači na jeziku poljoprivrednika? Znači da možete imati najsavremeniju opremu, nemačke digestore i švapsku preciznost — ako nemate obezbeđenu sirovinu celogodišnje, ako nemate ugovore sa farmerima koji vam dovode stajnjak, ako nemate otkup organskog đubriva koje izlazi kao nusproizvod — vaša elektrana staje. I staje brzo.
Biogas ostvaruje najveću vrednost kada nije zasebna elektrana, već deo sistema koji povezuje poljoprivredu, prehrambenu industriju i proizvodnju energije. To je rečenica koju bi svaki lokalni samoupravnik, svaki investitor i svaki ministar trebalo da istetovira na podlakticu.
Šta ovo znači za srpskog farmera
Da budem konkretan. Srpski poljoprivrednik danas proizvodi stajnjak koji ga košta da ga skladišti, transportuje i legalno odlaganja. To je trošak. U sistemu gde biogasno postrojenje funkcioniše kao deo lanca, taj isti stajnjak postaje sirovina koja ima cenu. Farmer koji danas plaća za uklanjanje stajnjaka, sutra može da ga prodaje postrojenju ili da uđe u kooperaciju koja mu vraća digestat — stabilizovano organsko đubrivo koje je sigurnije od sirovog stajnjaka i koje poboljšava plodnost zemljišta bez rizika od patogenih mikroorganizama.
„Tehnologija rešava više zadataka odjednom — dekarbonizuje poljoprivredu i komunalni sektor, jer stajnjak, organski otpad i otpadne vode iz troška i izvora emisija pretvara u gorivo." — iz analize grupe Warmico
Ovo je ključni preokret u načinu razmišljanja. Stajnjak nije problem. On je rešenje koje čeka da bude pokupljeno. Organski otpad iz prehrambene industrije nije trošak — to je energija koja čeka da se oslobodi. Ali to se dešava samo kada neko organizuje ceo lanac i preuzme odgovornost za njega. To je ono što Gusev zove „poslovna odluka" — ne državna strategija, ne podsticajna mera, već konkretno preduzeće koje povezuje farmu, postrojenje i tržište.
Raskršće na kojem ne možemo stati
Srbija danas ima četrdeset pet pogona, pedeset pet u izgradnji i devedeset odsto potencijala koji leži neiskorišćen. Možemo da gledamo u taj broj kao u optužbu, ili kao u priliku. Mađarski ili hrvatski scenario — izbor je naš, ali izbor ne prave ministarstva. Prave ga ljudi koji su spremni da vežu svoj kapital uz ceo lanac i da odgovaraju za njega. Svaka tona stajnjaka koja danas truli na deponiji je dokaz da još uvek nismo izabrali. A izbor koji ne donosimo danas, plaćamo sutra — skupljom energijom, siromašnijim zemljištem i praznim ruralnim prostorom.
Izvor: AgroFin, 6. avgust 2026.
💬 0 komentara