Zamislite da ste malinar iz Arilja koji je prošle godine prodao kilogram maline za 150 dinara, dok su u prodavnici koštale 600. Razlika nije otišla u vaš džep, već u lance posrednika. Upravo na takve nepravde cilja nova Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period 2026–2034, koju je usvojila Vlada, a pripremio tim ministra Dragana Glamočića. U centru pažnje su reforma podsticaja, Registar poljoprivrednih gazdinstava, program za navodnjavanje i – ono što najviše intrigira – uvođenje ombudsmana za hranu. Ali da li će ove mere zaista stići do njive ili će ostati još jedna lepo uramljena deklaracija, pitanje je koje će mučiti svakog gazdu dok ne vidi konkretan novac na računu.
Zašto baš sada – i zašto ovako
Poslednjih godina srpska poljoprivreda se nalazi u svojevrsnom raskoraku: imamo plodnu zemlju, radnu snagu i tradiciju, ali nam nedostaje sistem. Suše postaju pravilo umesto izuzetka, prerađivačka industrija kaska, a proizvođači su često prepušteni sami sebi na tržištu gde cene diktiraju otkupljivači. Prethodni strateški ciklus se bliži kraju, a pritisak evropskih integracija raste – iako zvanični pregovori još nisu ni počeli, standardi se moraju uskladiti. Zato je Vlada odlučila da povuče potez sada, sa ambicioznim planom koji pokriva skoro celu deceniju. Dva ključna poteza izdvajaju se iz mase: reforma načina na koji se deli državna pomoć i reorganizacija institucija koje bi trebalo da štite interese farmera.
Tri ključne promene koje strategija donosi
Ministar Glamočić je, predstavljajući dokument, bio prilično direktan: „Ne treba poljoprivrednicima da objašnjavamo šta piše u strategiji, već šta će se zbog nje promeniti.” I zaista, promene su najavljene na više frontova. Prvo, sistem podsticaja se preorijentiše sa direktnih davanja po hektaru ka investicijama i modernizaciji. To znači da će veći deo budžetskih sredstava ići u mašine, opremu, inovacije i dugoročnu održivost gazdinstava. Drugo, Registar poljoprivrednih gazdinstava – ta bolna tačka svakog proizvođača koji je čekao godine da dobije status – konačno dobija konkretan rok. Reforma bi trebalo da bude sprovedena u okviru prvog akcionog plana za period 2026–2028.
Treća, i možda najzanimljivija promena, jeste poseban program za navodnjavanje i odvodnjavanje. Strategijom je predviđena izrada Programa koji bi trebalo da adresira sve češće suše i nestabilne vremenske prilike. U praksi, to znači da više nećemo samo gledati kako Dunav presušuje, već i kako se gradi infrastruktura koja bi sačuvala useve. Uz to, planirana je klimatski pametna poljoprivreda – koncept koji kod nas još uvek zvuči kao teorija, ali bi uskoro mogao da postane praksa na svakom gazdinstvu.
„Proizvođač ne sme da bude najslabija karika u lancu. Zato nam je potrebno bolje organizovanje proizvođača, uređenije tržište i više prerade. Srbija treba da prodaje proizvod veće vrednosti, a ne samo sirovinu.” — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede
Ombudsman za hranu – zaštitnik ili prazna titula?
Ideja o ombudsmanu za hranu na prvi pogled deluje egzotično, ali je zapravo logičan potez u sistemu gde su proizvođači često nemoćni. Ko će da zaštiti malinara kada mu otkupljivač ne plati ili kada mu cena padne preko noći? Ombudsman bi trebalo da bude telo koje rešava sporove, prati tržišne standarde i osigurava da ni jedna karika u lancu ne bude pregažena. Uz to, planira se modernizacija pijaca i primena tržišnih standarda za sveže voće i povrće, jaja i živinsko meso. To bi moglo da znači kraj nelojalnoj konkurenciji i uvozu koji se prodaje pod krinkom domaćeg proizvoda. Ali, da li će ovo telo imati zube ili će biti još jedna institucija bez stvarne moći, zavisiće od toga kako bude postavljeno u prvim godinama primene.
Od papira do njive – najveći izazov
Kad god se pojavi ovakav dokument, prvo pitanje koje postavljam sebi – i koje postavlja svaki gazda na njivi – jeste: hoće li ovo zaživeti ili će ostati još jedna lepo uramljena deklaracija na zidu ministarstva? Srbija ima istoriju strategija koje su dobro zvučale, ali su u praksi izostajale mere, rokovi i, pre svega, novac. Ovoga puta, čini se da postoji jedna ključna razlika: strategija predviđa trogodišnje akcione planove sa konkretnim aktivnostima, nosiocima, rokovima i potrebnim sredstvima. Prvi akcioni plan pokriva period 2026–2028, što znači da se rezultati mogu očekivati relativno brzo.
Ipak, tu se krije i najveća opasnost. Ako se prvi plan ne sprovede, ili se sprovede samo delimično, cela strategija gubi smisao. Zato je važno da poljoprivrednici, ali i javnost, prate realizaciju – ko je zadužen za koju meru, koliko košta i kakav se rezultat očekuje. Ministar Glamočić je najavio upravo to: „Za svaku meru moraćemo da znamo ko je sprovodi, u kom roku, koliko košta i kakav rezultat očekujemo.” Ako se to zaista desi, biće to prava revolucija u odnosu na prethodne prakse.
Povezivanje poljoprivrede sa naukom i savetodavnim službama, kroz AKIS sistem, takođe je jedan od onih poteza koji dugo čekaju. Mladi koji studiraju agronomiju i veterinu trebalo bi da dobiju stipendije, što je dobar signal – ali bez konkretnih mera za njihov ostanak na selu, sve to može ostati na papiru. Strategija predviđa i celoživotno učenje, ali će ključ biti u tome koliko će savetodavne službe biti dostupne i relevantne za svakodnevne probleme farmera.
Reč urednika
Strategija izgleda dobro. Bolje od mnogih koje smo videli. Ima cilj, ima rokove, ima i ambiciju. Ali ono što će je odvojiti od prethodnih jeste – ništa manje nego – vera u institucije. Ako Registar bude reformisan, ako podsticaji zaista stignu do onih koji ih zaslužuju, ako ombudsman za hranu bude više od prazne titule – onda ova strategija može da promeni igru. Do tada, neka svaki gazda nastavi da se bori za svoju njivu, sa ili bez strategije, jer u poljoprivredi se samo ono što opipljivo izraste – računa.
Izvor: AgroSmart, 13. avgust 2026.
💬 0 komentara