Kad čujete da su pšenica i voće ove godine dali dobar rod, ne radujte se prerano. Iza te brojke krije se surova istina koju stručnjaci ne prestaju da ponavljaju: sezona koja dolazi biće paklena za proizvođače kukuruza i soje. Dvanaesti put od 2000. godine, suša udara u srce srpske ratarske proizvodnje, a više nema mesta iluzijama – ovo nije vremenska nepogoda, već nova klimatska realnost koja menja pravila igre. Pitanje nije hoće li biti suša, nego kako preživeti sledeću.
Klima se nepovratno izmenila – šta to znači za njive
Od 2000. godine, Srbiju je pogodilo čak 12 suša. Ako mislite da je to slučajnost, varate se – to je jasan trend koji se ne može ignorisati. Leta su sve toplija, padavine su retke i mestimične, a ono što je nekad bilo izuzetak postaje pravilo. Dr Goran Bekavac iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu ne okoliša: klima se nepovratno izmenila. I to nije prognoza za sledećih pedeset godina – to se dešava sada, na njivama koje obrađujete.
Kad vam stručnjak kaže da je potrebno „znatno inovirati proizvodnju hrane“, to u prevodu znači: ono što ste radili prošle godine – neće raditi sledeće. Ako ste se oslanjali na uvozno seme i klasičnu agrotehniku, vreme je da preispitate svaki korak. Jer priroda ne pravi kompromise, a njive ne lažu.
Domaće seme i savremena agrotehnika – konkretna rešenja
Bekavac je jasan: navodnjavanje, nove otporne sorte, energetska efikasnost i promena agrotehnike. To nisu opšta mesta – to su konkretne mere koje mogu da naprave razliku između propalog i solidnog roda. Ali ono što posebno izdvaja jeste njegov stav o semenu, koji nije pitanje patriotizma, nego golog opstanka.
Strateško opredeljenje Srbije treba da bude da se opredelimo na domaće sorte jer one sadrže gene iz ovih krajeva. To rade domaći stručnjaci i to je na domaćem terenu. Naravno potrebno je ulagati u nauku – Dr Goran Bekavac, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad
Domaće sorte nisu „manje vredne“ od uvoznih – one su prilagođene baš ovom podneblju. Geni iz ovih krajeva znače da su biljke vekovima izdržavale suše, visoke temperature i promenljivu klimu. Uvozni hibridi možda daju bolji prinos u idealnim uslovima, ali idealnih uslova više nema. I tu leži ključna razlika.
Prof. dr Slaven Prodanović sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu ide korak dalje i daje konkretnu mapu puta. On predlaže promenu sortimenta koja nije suva preporuka, nego praktičan vodič za svakog ratara.
„S obzirom na vremenske prilike polako treba da prelazimo na hibride kao što su srednje rani do srednje kasnih, odnosno, na FAO grupe 300 i 400“, naveo je Prodanović.
FAO grupe 300 i 400 su hibride koje kraćom vegetacijom uspevaju da izbegnu najveće vrućine i suše. One neće dati rekordne prinose u godinama sa dosta kiše, ali će preživeti i roditi u godinama kada kasniji hibridi jednostavno izgore. To nije naučna fantastika – to je proverena praksa koju bi svaki ozbiljan proizvođač trebalo da uzme u obzir.
Šta ovo znači za stočarstvo i uvoz mesa
Ovo nije samo priča o ratarstvu. Manje kukuruza i soje znači manje stočne hrane. A manje stočne hrane znači desetkovanje stočnog fonda i povećanje uvoza mesa. To je lančana reakcija koju osećamo na tanjiru i u novčaniku, i to brže nego što mislimo.
Kad uvoz mesa raste, to nije samo udarac na domaće stočare – to je udarac na ceo lanac proizvodnje hrane. Jer svaki kilogram uvezenog mesa je kilogram koji nije proizveden od domaćeg zrna. I tako se krug zatvara: suša smanjuje prinos, smanjen prinos diže cenu stočne hrane, viša cena hrane smanjuje stočni fond, a smanjen stočni fond otvara vrata uvozu. Već sada vidimo znake tog lanca, a ako se trend nastavi, uskoro ćemo uvoziti i više od polovine mesa koje jedemo.
Analiza: Domaće seme nije luksuz, nego strateška odluka
Ono što stručnjaci poručuju jeste da više ne možemo da se oslanjamo na recepte iz prošlosti. Navodnjavanje je skupa investicija, ali bez njega nema stabilne proizvodnje. Precizna poljoprivreda nije hir bogatih gazdi – ona je alat za preživljavanje u uslovima gde svaki kilogram đubriva i svaki litar vode moraju da budu na pravom mestu. Dronovi, GPS, senzori – to nije naučna fantastika, nego praksa koja se već primenjuje u razvijenim zemljama. U Srbiji je još retka, ali upravo u ovakvim uslovima postaje ključna.
Ali najvažnija poruka tiče se semena. Domaće sorte i hibridi nisu „manje vredni“ od uvoznih – oni su prilagođeni baš ovom podneblju. Ulaganje u Institut za ratarstvo i povrtarstvo i Poljoprivredni fakultet nije trošak, nego investicija koja se višestruko vraća kroz stabilnije prinose i manju zavisnost od uvoznog semena. Država mora da prepozna da je podrška domaćoj nauci podrška sigurnosti hrane. Bez toga, svaka sledeća suša biće sve bolnija.
Zaključak
Dvanaesta suša od 2000. godine nije slučajnost – ona je upozorenje koje ne smemo da ignorišemo. Stručnjaci su rekli šta treba raditi: domaće seme, navodnjavanje, precizna agrotehnika i promena sortimenta. Ostaje pitanje – da li ćemo ih poslušati dok još imamo vremena, ili ćemo čekati trinaestu sušu da shvatimo da je promena jedini put? Jer priroda ne čeka, a njive ne lažu. Svaki izgubljeni rod je glas koji nas podseća da je vreme za odluke – i to hitno.
Izvor: AgroFin, 16. avgust 2026.
💬 0 komentara